Izvor: Politika, 15.Jan.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Batine su prevaziđene
Ivana Krstić: telesno kažnjavanje nije delotvorno kao sredstvo disciplinovanja. – Milan Škulić: izmene zakonika otvaraju put zloupotrebama
Da li će Srbija uskoro postati 38. zemlja sveta koja je rekla „da” zakonu kojim će zabraniti svako telesno kažnjavanje dece? Ili će, pak, ostati u onoj velikoj grupi od 161 države koje su odbacile takve predloge i koje i dalje roditeljima dozvoljavaju da u vaspitne svrhe mogu koristiti i „ćušku”? Profesorka sa Pravnog fakulteta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beogradu Ivana Krstić je među onima koji zdušno podržavaju unošenje ovakve odredbe u Građanski zakonik.
„Telesno kažnjavanje predstavlja povredu dečjeg integriteta i prava. Zato je važno da ne postoji kompromis u suprotstavljanju nasilja nad decom i da država jasno zabrani telesno kažnjavanje koje predstavlja tradicionalan vid kažnjavanja i disciplinovanja dece. Telesno kažnjavanje nije delotvorno kao sredstvo disciplinovanja, jer uči decu da je nasilje prihvatljiva i odgovarajuća strategija za rešavanje sukoba”, smatra profesorka Krstić.
Ona objašnjava i da nisu opravdane kritike da će zbog ovakvog predloga roditelji biti izloženi progonu i krivičnom procesuiranju.
„Cilj uvođenja ovakve odredbe nije primarno kažnjavanje, osim ako telesno kažnjavanje ne dosegne neki ozbiljniji nivo povrede telesnog i psihičkog integriteta deteta. Cilj ove odredbe jeste da pošalje poruku roditeljima, predstavnicima psihoterapeutske struke i drugim relevantnim akterima da je fizičko kažnjavanje dece prevaziđeno, da ono narušava njihov integritet i da može imati mnoge štetne posledice”, objašnjava profesorka Krstić.
Njen kolega sa Pravnog fakulteta dr Milan Škulić ima potpuno drugačije viđenje o tome šta donosi eventualna promena Građanskog zakonika. On se protivi takvim izmenama, jer to, kako ocenjuje otvara put zloupotrebama.
„Postojeći Krivični zakon štiti dete na adekvatan način, jer se kažnjava svaki oblik telesne povrede. Onaj ko kažnjava dete na brutalan način uvek čini neko krivično delo, počev od nasilja u porodici do zlostavljanja i zapuštanja deteta. I to je sasvim dovoljno”, kategoričan je dr Škulić.
Praksa pokazuje, kako kaže, da veći broj roditelja koristi takvu vrstu disciplinovanja, pa će reagovanje države onda da bude vrlo selektivno. A uz to treba imati u vidu i koliko su centri za socijalni rad kadrovski i tehnički neopremljeni. Tako će samo pojedini roditelji da odgovaraju, imaće problema, a praksa te vrste će da ostane pa će na kraju, uveren je dr Škulić, zakon biti mrtvo slovo na papiru. Pored toga, postavlja se pitanje neće li roditelj koji izgubi pravo da reaguje na tradicionalan način, ali bez nekog telesnog povređivanja, pribeći nečem gorem od toga, a to je psihičko zlostavljanje koje je manje upadljivo, a može biti daleko gore.
Profesorka Krstić smatra i da je neophodno poslati jasnu poruku porodicama i društvu u celini da nije ništa prihvatljivije, niti zakonitije udarati decu nego bilo koju drugu osobu. Ali dodaje i da je za ovakve promene potrebno duže vreme za šta je dobar primer Austrija u kojoj je zabrana telesnog kažnjavanja uvedena još 1989. godine, a značajan procenat građana i dalje ne prihvata zabranu telesnog kažnjavanja.
Povrh svega, upozorava dr Škulić, ne bi smela da se zanemari ni psihološka tortura koju bi dete preživelo zbog postupka u kome bi praktično bilo svedok protiv svojih roditelja koje je neko prijavio da su ga ošamarili. „Da li je to uvek opravdano? Nisam siguran”, zaključuje dr Škulić.
Jelena Cerovina
objavljeno: 15.01.2015.
