Izvor: Politika, 20.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanski rat 1912.
Autor je generalštabni pukovnik u penziji Vojske Srbije, vojni novinar i publicista. Objavljuje tekstove iz oblasti istorije ratne veštine a autor je knjiga "Ratna lukavstva srpske ustaničke vojske", "Veština ratovanja Vožda Karađorđa" i "Poslednji srpski đeneral".
Srpski oficir mlađe generacije na početku karijere, poručnik Dušan Putniković, svojevremeno je zabeležio: "Za vreme Obrenovića vojska je, gotovo, bila svedena na nulu. Ničega nije bilo što je jednoj vojsci bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potrebno, pa čak ni vojnika (ovi su se puštali na neodređeno odsustvo)".
Dolaskom Kralja Petra Prvog Karađorđevića na čelo države posle majskog prevrata 1903. odnos prema vojnoj sili se drastično promenio: sem ustrojavanja po evropskom iskustvu, težište u obuci stavljeno je na moguće ratne operacije sa Turskom, pa su se mnogi oficiri i podoficiri prijavljivali u četničke (posebne) jedinice. Vremenom su se oficirska čast i težnja naroda za slobodom stopile u ratnom lukavstvu: regularna vojska služi za vođenje rata, a posebna (četničke jedinice) za izvojevanje pobede! Karađorđev unuk je dovršavao Voždovo započeto delo: oslobođenje od turske viševekovne okupacije.
Prve četnike je opremio pešadijski kapetan Žika Rafailović. Malenu družinu, koju je okupio za predstojeći zadatak u sklopu Četničke akcije – podizanje borbenog duha kod porobljenog naroda, "opipavanje" taktike i strategije neprijatelja, izazivanje nesigurnosti i slabljenje njegove vojne sile i stvaranje samopouzdanja za uspeh u redovima sopstvene vojske na frontu – Rafailović je opremio kupujući oružje i ostalu opremu za četničko ratovanje. Time je najavio buduće vojne operacije na Balkanu. Pošto kapetan Žika Rafailović nije mogao da pronađe gde bi kupio municiju, obezbedio je tako što je prijavio da ima manjak u svom četnom magacinu. Manjak je potom platio a sanduke municije jedne noći na svojim leđima odneo četnicima.
Iz prve čete, koja je 1904. godine prešla granicu, nije preživeo gotovo niko. Vojvoda Anđelko sa svojim saborcima prihvatio je usred dana susretnu borbu sa velikim brojem turskih vojnika, iako je mogao da ostane prikriven i da se povuče pod okriljem mraka. Vojvoda to nije hteo da učini jer mu je "došlo se pobije sa vekovnim dušmaninom zbog čega je i pošao na put. A taj mu je dušmanin došao na nišan, pa kako da propusti priliku!"
Poručnik Dragan Vasiljević pisao je svojim drugovima kako se u okolini Kumanova slobodnije šeta sa svojom četom nego da je u Kragujevcu. Posle tri dana njegovu četu je kod Tabanovaca napao turski bataljon. Vasiljević je prvi izleteo iz kuće u kojoj je zanoćio, zauzeo klečeći stav i iz puške otvorio vatru na neprijatelja. Razvila se krvava i bespoštedna borba u kojoj je pala cela četa sa komandirom na čelu. Junačko držanje nije mnogo pomoglo pred brojnijim neprijateljem.
Slučaj poručnika Vasiljevića privukao je doborovoljce koji su pohrlili u četničke jedinice. Još se ni barut nije razišao s bojišta poslednjeg okršaja, kada je stigao poručnik Sava Rajković. Posle šest meseci, umoran od četničkog ratovanja, stigao je preobučen u Skoplje, kod srpskog konzula, moleći ga da se za neko vreme vrati u Srbiju radi odmora. Konzul mu to nije dozvolio rekavši da je potreban tamo gde je bio i Rajković se bez reči vratio.
Nove čete i dalje su hitale u Južnu Srbiju. Pravci ubacivanja nisu išli samo preko Buštrnje, kao do 1906. godine. Artiljerijski poručnik Panta Radosavljević otišao je vozom do Skoplja, a posle pešice sa seljacima u Poreč. Konjički poručnik Dušan Dimitrijević bio je još smeliji, jer je vozom stigao u Veles a potom fijakerom do Izvora gde su ga sačekali četnici i noću odveli u planinu. U slobodnu Srbiju su dolazili samo da odahnu ili da se izleče od rana i bolesti, pa bi opet žurili u svoje jedinice.
Pešadijski podnarednik Đorđe Skopljanče vrlo brzo se našao među slavnim četničkim vojvodama, kao što je Kosta Pećanac, koji je bio rezervni inženjerski kaplar; Krsta Trgoviški, seljak, istakao se već u početku četničkih akcija; vojvoda Babunski, Gligor Sokolovaić, Vasilije Trbić i Trenko Rujanac bili su veličine sa kojima se malo ko upoređivao. Poručnici, a zatim i kapetani, Voja Tankosić i Vojin Popović, postali su takvi autoriteti da su komandovali četničkim operacijama u samom početku Balkanskog rata početkom oktobra 1912. godine.
Nastavak feljtona čitajte u štampanom izdanju "Politike", od 22.12.
[objavljeno: ]
