Izvor: Politika, 11.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanska ljubav američkog vojnika
Uprkos krizi na berzi u Volstritu Amerikanci nisu klonuli duhom Foto Beta
Ponedeljak, 22. septembar 2008.
Današnji dan bio je posebno zanimljiv i stresan. Po treći put sam promenio profesore, jer sam morao da uskladim, što bi oni rekli,„akademski nivo”. Još jedna sitnica koja me je iznervirala i zbog koje sam ceo dan bio ljut na sve koji imaju bilo kakve veze sa bilo kakvom administracijom. Ali nije današnji dan bio baš toliko loš.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Upoznao sam novog profesora, koji je bio po mnogo čemu drugačiji od drugih i koji mi je ulepšao dan.
„Dobar dan, ja sam Marko, ja sam učenik na razmeni i mene su prebacili u vaše odeljenje!”
„Kako se zoveš?”, zapitao me je gledajući u papir na kome je bio zapisan moj raspored i moje ime: „Marko Milose...?”
„Ne, Milovanović”, preduhitrio sam ga. Pitao me je odakle sam? Reakcija na Srbiju bila je pozitivna, kao i svih drugih profesora. (Većina Amerikanaca na reč Srbija ne reaguje, većina te većine ne reaguje ni na Jugoslavija, a najveća većina reaguje jedino na činjenicu da je Srbija u Evropi. „To je tako kul! Da li je tamo marihuana legalna?”). Međutim,prvo što mi on je rekao nije bilo ni nalik tome: „Znaš, ja sam imao devojku koja je Srpkinja?”
„A gde ste je upoznali?”, odmah sam zapitao. Očekivao sam, u Čikagu. Ali ne.
„U Bosni. Znaš,ja sam bio vojnik u Bosni, ona je bila iz Tuzle”, prineo mi je foto-album. „Vidiš, ovo je crkva u Tuzli, vidiš sva je uništena, ovo je džamija! Ovo je moja devojka. Ovo je moja rođendanska žurka!” Na fotografiji rođendanske žurke bila je torta na kojoj je pisalo „Sretan rođendan”. Smešio sam se.
Već sam sklopio priču o tome kako je on dospeo tamo i kako se zaljubio? Odmah sam se setio filma „Pad u raj”, sa američkim pilotom koji se zaljubljuje u Branku Katić.
„A jeste li bili u Srbiji?”, radoznao sam.
„Hteo sam da idem, u Bel... u glavni grad, čuo sam da je lep, ali mi je devojka rekla da bolje ne idem, da nije bezbedno, jer sam Amerikanac. Rekla mi je da odem u Split ili Dubrovnik, da je bliže, a i sigurnije.”
Zapitkivao me je o trenutnoj situaciji u Srbiji, iz kog sam grada, koliko imam godina, u kakvu sam školu išao...
Nikada nije čuo za Užice, ali to mu je oprošteno. Kada sam mu rekao da sam završio tri razreda gimnazije, pitao me je dali jebilo mnogo teško? Objasnio sam mu i otkud mi ideja da dođem ovde, da to nije „američki san”, već potraga za nekim novim mogućnostima i želja da objektivno sagledavam dobre i loše strane odluka koje planiram da donesem, a koje se pre svega odnose na pitanje: šta i gde studirati? Rekao sam mu da mi je lepo ovde, da sam video dosta zanimljivih mesta, iako Novi Meksiko nije turistička atrakcija. Rekao sam mu i da nisam preterano nostalgičan, da sam zadovoljan porodicom sa kojom živim. Sve ga je to interesovalo, a meni je prijalo da pričam sa nekim ko me razume bolje od drugih. Jasno je i zašto. Jedino mu nisam rekao da mi nedostaje hrana. Verovatno bi i to razumeo.
Utorak, 14. oktobar 2008.
Nakon šest sedmica provedenih ovde,utisci su mnogo sređeniji, mada ne i potpuno. Mnoga pitanja traže odgovore. Iako je Volstritu problemu i iako bi deset najbogatijih ljudi na svetu poklanjanjem sve svoje imovine američkom bankarskom sistemu, ostvarilotek četvrtinu potrebne sume za spasenje, Amerikanci su i dalje nasmejani, siti, vole svoju zemlju. Ali otkud ta ljubav? Za sitost znam. Da li oni plaćaju neku cenu za svu tu sreću? Još mi nije jasno.
Jedno je sigurno: uživanje koje prosečan Srbin oseća jedući domaću, nekonzerviranu i neplastificiranu hranu obrnuto je srazmerno njegovoj svesti o tome šta jede i koliko je to vredno.
Marko Milovanović
[objavljeno: 12/10/2008]
