Izvor: Politika, 31.Okt.2013, 14:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o Tijaniću
Treba konačno raščistiti sa notornom glupošću kako se Saša Tijanić tobož udvarao svakoj novoj vlasti. Stvari su bile drugačije: svaka nova vlast se ne samo udvarala Tijaniću, već ga se i plašila
Ima tome više godina da mi je na adresu „Politike” stigao dvanaest godina star „singl malt” viski, Makalan. Na cedulji je pisalo: „Kad si imao m..., imaj i viski”. Cedulja je bila potpisana sa A. T.
Tako mi je, i nehotice, Aleksandar Tijanić izdao zlata >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrednu novinarsku spomenicu, sa njegovim potpisom. Bio je zadovoljan kako sam opisao njegov lik i delo. Priznajem, nisam očekivao viski. Pre bih se kladio da će me, iza nekog ćoška, zaskočiti lično on. Jer, što se tiče opisivanja njegovog lika, mahom sam se bavio obimom njegove glave i onim što je unutra, sa osnovnom dilemom zašto njegov britak i bezobrazan um toliko uzbuđuje ne samo Srbiju, već i bivšu Jugoslaviju.
Što se tiče dela, posvetio sam se njegovoj sposobnosti opstanka na vrhu, bez obzira na režime i vladare. To je uostalom i pokazao njegov kraj. Njega je, naime, mogao da smeni samo Svevišnji. Šteta je, zato, što sam taj viski popio. Posle njegovog odlaska na onaj svet, šta mi može značiti pohvala bilo koga od onih koji se predstavljaju kao novinari i imaju iluziju da se bave pisanjem.
Zato ću početi o Tijaniću opisujući njegov prvi dan na onom svetu. On prilazi šanku na koji su naslonjeni stari momci, Bogdan Tirnanić, Predrag Milojević, Miro Radojčić, Momo Kapor... Čekali su ga gore jako dugo da bi čuli kako im još sa ulaznih vrata na nebesima prodaje fore sa sopstvene sahrane. Podrazumeva se, valjda, da je Aleksandar Saša Tijanić, ulazna vrata Svetog Petra razvalio nogom.
Niko odozgo nije ni očekivao srceparajući oproštaj Aleksandra Tijanića od ovog bednog i ništavnog sveta. Naročito će biti škakljivo izgovoriti da je Saša umro od srca. Dobri Bože, neće valjda to izgovoriti Nada Macura, jer bi Saša, kladim se, ponovo umro. Naime, opšte mesto srpske jave i strave jeste da pokojnik pomenuti organ sa komorama i pretkomorama zapravo nikada nije ni posedovao. Iako je, tvrdim, najveći srpski novinar bio duša od čoveka.
Zato, ako ima života posle života, to će se konačno pokazati na Tijanićevom poslednjem oproštaju. Jer ko bi, osim njega, mogao da napiše baladu o samome sebi, to jest o poslednjem živom srpskom novinaru? Ostali su odavno mrtvi, iako ih gledam kako dišu punim plućima, okupljeni oko njegovog sanduka. U tom paradoksu sadržana je sva veličina Saše Tijanića: znam da se neće pretvoriti u prvu srpsku Gospu, što je prava šteta, jer bi bio kanonizovan u sveticu, što bi samo dodalo još jednu crtu njegovom, ovog puta novootkriveno religioznom karakteru.
Tako će, nikada življeg Sašu kremirati. Ali, hoće li ga ikada ućutkati? Tirke će ga, svakako, tamo gore, terati da piše kolumnu. Verovatno će ga i podsetiti kako su obojica počeli da pišu tako da su, iz nehata, izazvali revoluciju. U davno doba, kada su harali ugledni komitetski novinari, mrtvački ozbiljni i zagledani u samoupravnu večnost, pojavili su se novi tipovi – jedan sa Dorćola i drugi sa genima žandara sa Kosova, koji su pisanjem o Šekularcu, špageti vesternima, viskiju, čučavcima i NBA ligi, postavili osnovicu jugoslovenskog novog žurnalizma. Kada je Tijanić pisao o bicepsima Karla Melouna, žbirovi su sumnjali da je taj Karl neki zapadni agent, brat od ujne Terminatora, koji švrlja po Srbiji i ruši ustavni poredak. Za NBA se verovalo da je reč o američkom borbenom avionu iz kojeg je iskočio Meloun, pre nego što ga je iz njega gurnuo Džon Stokton.
Obojica su, zapravo, ponudili novinarstvo kao umetnost u kojoj se ni iz čega napravi priča. To je bilo ono zadivljujuće, pogotovo ovde, gde takav dar nije bio usamljen, u kulturi prebogatoj kafanskim umetnicima držanja banke.
Do sticanja takvog kultnog statusa, Tijanić je obavio nekoliko sitnica: uređivao je nekoliko listova i stvorio najgledanije televizije. Što u Srbiji, što izvan nje. On svoju novostečenu moć širi van granica Srbije i zapravo postaje kolumnista koji kreira javno mnjenje bivše Jugoslavije. Tijanić postaje najbolji intelektualni izvozni proizvod Srbije u Hrvatskoj i nameće Zagrepčanima nove standarde žurnalizma, postavši novinarski superstar u 39. godini.
Istine radi, on jeste pretvorio novinarstvo u malo otmeniju prostituciju, ali na tako visokom nivou da se pretvorilo u svoju suprotnost, te je odbrana vlasti zapravo ličila na britku kritiku, dok se kritizerstvo u Tijanićevoj obradi pretvaralo u savršenu odbranu postojećeg poretka. Tako se samo on usuđivao da ismeva najviše državne funkcionere koji u prvim redovima, prekrštenih nogu, pokazuju bele čarape, ali dok nije stigao do faze da seljačku modu članova Politbiroa identifikuje kao jedan od razloga za raspad Jugoslavije, Tijanić je ipak paralelno radio na dva fronta: kalio se i dalje pišući o Džemsu Bondu, Draženu Petroviću, ili NBA ligi, miksujući subverzivne aktivnosti iz oblasti kulture sa kopanjem čireva iz mračnih, zakulinsih i komplikovanih cekaovsko-međurepubličkih odnosa.
Njegova pisaća mašina pretvorila se u ustanovu od šireg kulturnog značenja. I tako bi do dana skorašnjeg.
Treba, takođe, sada kada je otišao, raščistiti sa notornom glupošću da se Saša Tijanić udvarao svakoj novoj vlasti. Stvari su bile drugačije: svaka nova vlast se ne samo udvarala Tijaniću već ga se i plašila, te je on, pominjući u poslednjim polemikama u više navrata Sulejmana Veličanstvenog, omiljenog srpskog vladara, zapravo nesvesno poručivao ko je istinski ključar srpskog političkog harema.
I Tijanić i svi na vlasti znali su dobro da će on trajati samo koliko sam bude želeo.
Hm. Mislim da će to biti zauvek.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 31.10.2013.
.jpg)
