Izvor: Glas javnosti, 06.Jan.2010, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Badnji dan
Badnji dan u Crnoj Gori, i kroz istoriju i danas, ima poseban značaj. Istorija je prepuna običaja, ali i događaja koji su obeležili Badnji dan i u duhovnom i u nacionalnom smislu. Veza između naroda i običaja i do danas traje. Nije prekidana ni za vreme apsolutne dominacije ideološke svesti na ovim prostorima nakon Drugog svetskog rata. Nije mali broj sela i mesta u Crnoj Gori u kojima se i dan danas pamte imena onih koji su i tada u svojim domovima nalagali badnjake, ali i imena onih koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << su, „po partijskom zadatku“, špijunirali one koji su slavili Badnji dan i Božić.
Gradovi su svuda u značajnoj meri „progutali“ divne narodne običaje. Da ne govorim sada o tome koliko su uticali na promenu načina života savremenog čoveka. Badnji dan je u urbanim sredinama i porodičnim domovima dobio nove forme, iako je u Crkvi sve ostalo isto vekovima počev od posta pa do služenja liturgije Svetog Vasilija Velikog.
Izgradnjom novih kuća, a posebno višespratnica, nestala su ognjišta oko kojih su se na Badnje veče okupljali ukućani, negovali običaje, molili se Bogu, miomirnim tamjanom kadili domove i jedni druge, molili Bogu, nalagali Badnjak i prelivali ga vinom. Ko malo bolje pogleda jasno će videti da je dobar istorije i običaja nestao.
Međutim, narod je, na jedan sebi svojstven način, domišljato rešio problem nedostatka ognjišta. Pre tridesetak godina sa slabljenjem jednopartijskog režima, svuda gde se srpski piše i zbori, pa i u Crnoj Gori, uoči Badnjeg dana, u blizini pravoslavnih hramova su se pojavljivali oni domaćini koji su sekli badnjake za sve one koji nisu mogli jutrom da urane i po starom običaju, uz molitvu, odseku badnje drvo i donesu ga pred vrata svoga doma. A onda se pojavilo problemsko pitanje: gde će se badnje drvo naložiti i šta sa njime činiti. Nađen je prost i jednostavan odgovor: badnjake su donosili pred svoje parohijske hramove i nalagali ih zajedno sa svojim sveštenoslužiteljima.
Mnogim našim sveštenicima, ruku na srce, nije baš ni bio po volji ovaj „novi običaj“ upravo zbog toga što su svi narodni običaji, vezani za Badnji dan, upravo bili porodični običaji.
Međutim, mnogi ljudi nisu imali drugog načina. Imali su dve mogućnosti: da se „ispišu iz tradicije“ ili da se na svoj način održe u „običaju sa novom formom“. Ruku na srce, mnogima je takav Badnji dan, nakon višedecenijskog duhovnog stranstvovanja i neznanja, zapravo predstavljao prvi i do tada jedini kontakt sa Crkvom, običajima i identitetom.
To i ne bi bio toliki problem da se nije došlo do paradoksalne situacije da više ljudi ima u hramovima i oko hramova na Badnji dan nego na Božić, koji je važniji praznik. Mnogi ljudi su iz neznanja, a ne iz loše namere, smatrali da ne samo da je važnije nego i bolje biti u hramu na Badnje veče nego na Božić! Sveštenici upravo zbog toga, kao pastiri ljudskih duša, u svakoj prilici neprestano poučavaju vernike kako o smislu hrišćanskog života tako i načinu praznovanja praznika.
Veliki NJegoš, koga „montenegrinski dukljani“ u ovo vreme „čitaju na nov način“ i kroz „dukljanske naočari“, u svom stilu je iskazao radost i značaj božićnih praznika:
„Nema dana bez očnoga vida,
niti prave slave bez Božića“.
Sa „novim običajima“ smo i suočeni u Crnoj Gori s tim što se otišlo još dalje. Badnji dan i badnjak su prvi put u istoriji Crkve Hristove, upravo zbog nametanja šovinističkog i ideološko-plemenskog načina razmišljanja, iskorišćeni ne u svrhu slavljenja Božića i poklonjenja Bogomladencu Hristu nego upravo za borbu protiv Crkve, Boga i Božića. Ali, i tome dolazi kraj.
