Izvor: Kurir, 09.Jul.2016, 08:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BRUTALNI SKANDALI: 7 priča o sahranama poznatih
.
1 Njegoš: Izmišljeni govor na sahrani
Vladika crnogorski preminuo je 1851, ali je tek četiri godine kasnije ispunjen njegov amanet da bude sahranjen na vrhu Lovćena
Petar II Petrović Njegoš, rođen kao Rade Tomov Petrović 1813, bio je vladika, crkveni i svetovni vladar Crne Gore, i pesnik Postavio je temelje moderne crnogorske države, a njegovo najuticajnije pesničko delo je „Gorski vijenac“, objavljen 1847 godine Bio je bolestan >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << od tuberkuloze, koja je u njegovo vreme bila praktično neizlečiva Umro je 19 oktobra 1851 godine na Cetinju
Ćesar i Rusi
Dan uoči smrti, okupljenim senatorima i rođacima Njegoš je preporučio da žive „u dogovoru i u ljubavi bratskoj“, a zatim im dao jezgrovito uputstvo o spoljašnjoj politici Crne Gore:
„Ne nasrćite na ćesarevu zemlju (Austriju - prim nov), ni na ćesareva čovjeka Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice učini u ćesarevu zemlju da se mušketa Čuvajte se od zlijeh Turaka i š njima gledajte da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare Držite se Rusije i slušajte Cara rusiskoga, i biće vam svako dobro“, da bi zaključio:
„Još vam preporučujem i amanet predajem: kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve!“
Ali nezapamćeno nevreme onemogućilo je Crnogorce da Njegoša sahrane navrh Lovćena Četvrtog dana posle smrti, njegovo telo položeno je pored ćivota Svetoga Petra u cetinjskom manastiru
Tek je knjaz Danilo 1855 godine ispunio vladikin amanet i preneo stričeve ostatke u kapelicu na Lovćen Kad su Austrijanci u Prvom svetskom ratu osvojili Crnu Goru, 12 avgusta 1916 godine sneli su Njegoševe kosti na Cetinje, a kapelu na Lovćenu oštetili topovskom vatrom Posle Prvog svetskog rata, 23 septembra 1925 godine, kralj Aleksandar Karađorđević svečano je vratio Njegoševe kosti na Lovćen, ovog puta u novu kapelu, podignutu na ostacima stare
Faraonsko zdanje
Na stogodišnjicu Njegoševe smrti 1951 godine, komunističke vlasti Crne Gore odlučuju da se na Lovćenu umesto postojeće kapelice „podigne Mauzolej dostojan imenu i djelu velikog pjesnika“ Građen je od 1970 do 1974 na vrhu Lovćena, koji je zbog toga zaravnjen, po projektu Ivana Meštrovića U ovom monumentalnom, gotovo faraonskom zdanju sada počivaju posmrtni ostaci velikog pesnika i državnika
U nekim publikacijama, još češće na internetu, mogu se naći navodne reči Njegoševe majke Ivane nad telom mrtvog sina: „Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci! Nije to lijepo što činite, što plačete i kim zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem Plač ne mogu slušati“ Nastavila je,obraćajući se mrtvom sinu: „Ja sam bila i sada sam najsretnija majka, kad mi je Bog darivao tebe, moj vazda prelijepi sine, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom Ja, vaistinu Božju, nikad neću za tobom zaplakati, jer kada bih to učinjela, ja ne bih bila tvoja prava majka Treba da plaču one majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja Prosta ti, sine, materinska rana, prosto ti srpsko (u nekim verzijama: crnogorsko) mlijeko Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i on od tebe imat šta tamo da vidi!“
Nema, međutim, nikakve potvrde, ni u spisima savremenika ni docnije, da je ovaj govor autentičan
2 Mihailo Katanić: Pesma od dva raba
Sahrana majke saradnika kralja Milana privukla je više ljudi nego pogreb heroja, pa je Branislav Nušić o tome napisao pesmu sa stihovima:: „Srpska deco, postanite babe!“
Mihailo Katanić rođen je 8 aprila 1840 u selu Bečanj kod Čačka Kao oficir, borio se u srpsko-turskim ratovima, a posebno se istakao u ratu s Bugarima 1885
Junaštvo u ratu
Oni su kod Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, na brdu zvanom Neškov vis, 24 novembra opkolili bataljon Mihaila Katanića Brojčano nadmoćniji, savladali su njegove vojnike i trebalo je još da uzmu zastavu bataljona Ali tu im se isprečio Katanić lično Držeći zastavu u jednoj ruci, drugom je pucao, braneći je Ranjen mecima i bajonetima, otkinuo je zastavu sa koplja i zgužvao je pod bluzu, nadajući se da je kod njega mrtvog neće naći S komandnog položaja ovo je gledao vladar Bugarske, knez Aleksandar Batenberg Zadivljen junaštvom srpskog oficira, poslao je ordonansa da ga spase Katanić je u Sofiji lečen, i posle rata, u proleće 1886, svečano ispraćen u Srbiju Unapređen u majora, postavljen je za komandanta u Valjevu Međutim, stigle su ga posledice ranjavanja i on je 28 aprila 1887 godine umro u Beogradu
Dragutin Franasović, Srbin katoličke vere, poreklom iz porodice s Korčule, 1862 pristupio je srpskoj vojsci Postupno je napredovao i kralj Milan ga je 1879 uzeo za ađutanta
Franasović je Milanu prilikom atentata 1882 spasao život Zbog toga je unapređen u pukovnika, a 1885 postao je ministar odbrane
Franasovićeva majka umrla je pet dana pre majora Katanića Branislav Nušić ostavio je sledeći zapis: „Danas je bila pratnja majke generala Franasovića, katolikinje Sleglo se sve činovništvo, ceo oficirski kor i sve što nosi kaput u Beogradu Bio je i sam kralj Nisam imao ništa protiv toga Ali je sutradan bila pratnja kapetana Katanića, oficira koji je spasao čast srpskoj vojsci u bratoubilačkom ratu sa Bugarima Kralj Milan, docnije tako reče, nije znao da mu je pratnja To me je naljutilo i tada sam napisao pesmu ‚Dva raba‘, uporedivši obe ove pratnje“„Babe slave, preziru junake“
Završni stihovi ove pesme glasili su: „U Srbiji prilike su take/ Babe slave, preziru junake/ Zato i vi ne mučite se džabe/ Srpska deco, postanite babe“ Kad je objavljena u jednom dnevnom listu, pesma je u beogradskoj čaršiji odjeknula kao bomba Pesnik, koji je tada imao 23 godine, optužen je za „uvredu njegovog veličanstva“ Prvostepeni sud osudio ga je na dva meseca zatvora Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu Sud je spremno kaznu povećao na dve godine
Pisac je izdržao kaznu u Požarevcu
3 Ðura Jakšić: Smrt od generalske ruke
Slavnog pesnika po naredbi Ranka Alimpića pretukla su dva vojnika, preminuo je nekoliko meseci kasnije Na sahranu mu je došlo pola Beograda
Ðura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji 27 jula 1832 godine, u svešteničkoj porodici Pravo ime bilo mu je Georgije Studirao je slikarstvo u Pešti i Beču, izvesno vreme živeo u Vojvodini, a kao dvadesetpetogodišnjak je prešao u Beograd, i u Srbiji ostao do smrti Bio je seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini
Večiti boem
Uprkos tome što je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je boemstvo Kafanski svet bio je njegovo prirodno okruženje Već bolestan od tuberkuloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića Dve godine kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud i kažnjen sa 15 dana zatvora
Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kad su Obrenovići sišli s vlasti Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906 godine: „U leto 1878 pred hotelom ‚Pariz‘ u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić U taj par prođe pored njih Ðura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom Usput sretne Ðura jednog seljaka Seljak je terao nekoliko goveda Ðura ga zaustavi i zapita: ‚Hoćeš li dole Terazijama?‘ Seljak mu odgovori da hoće Na to Ðura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‚Kada prođeš pored kafane ‚Pariz‘, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‚Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!‘ Seljak ga posluša i uradi tako Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo uz put, i da mu je za to dao jedan dinar Odmah pomisliše na Ðuru Jakšića Ðura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici Jedne večeri vraćao se Ðura kući iz nekog veselog društva U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili da se siroma jedva odvukao kući Ðura poče odmah pobolevati“ Ðura Jakšić umro je 17 novembra 1878
Sirotinjska soba
Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin „Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici“
Po izveštaju štampe, od 25000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku
Kaznu nije izdržao Sudski činovnik je na rešenju zapisao: „Pošto je Ðura Jakšić umro, to da se ovaj predmet zasvršen smatra i akta u arhivu ostave“
KOVČEG
Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin „Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici“ Po izveštaju štampe, od 25000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku
DVA IZVEŠTAJA
Politika piše da je „g Radoje Domanović počeo da govori u ime Zvezde, ali od suza i plača nije mogao da završi‘ Pravda, međutim, piše da „Domanović nije mogao propustiti ni ovu priliku da napravi skandal Trešten pijan, s onim podbulim i blesastim bekriskim licem, on se približi sanduku i poče koješta govoriti“
ČAST AKADEMIJE
U leto 1906 godine pisac je izabran za člana Akademije nauka, kao jedini profesor gimnazije u njenoj istoriji Ovo je bila velika čast, jer je ta ista akademija odbila da primi dva vladara, kralja Milana i crnogorskog kralja Nikolu
GERINGOVA SABLJA
U Beograd su na sahranu 18 oktobra stigle brojne strane delegacije, između ostalih i predsednik Francuske Lebren, kralj Rumunije Karol, inače Aleksandrov tast, i lični Hitlerov izaslanik Gering, koji je u jednom trenutku izvukao sablju i pridružio se, marširajući, počasnoj jedinici
SLEDEĆE SUBOTE 7 PRIČA O POZORIŠTU
Autor: Momčilo Petrović
