Izvor: Politika, 01.Nov.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Azilanti lako prelaze granicu Srbije
Saradnja Komesarijata za izbeglice i MUP-a Srbije mora da se ojača. – Neophodan stalni centar za azil, Beograd bi bio dobro rešenje
Više od 8.500 tražilaca azila registrovano je u Srbiji do novembra, a njihov broj će do kraja 2014. verovatno biti duplo veći nego u istom periodu lane. Da li je to znak da Srbiji treba novi centar za azil, ali i da nešto treba menjati u postojećoj politici prema azilantima, pitamo An Birgit Krum Hansen, šeficu Odeljenja za pravnu zaštitu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbeglica Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija u Srbiji (UNHCR).
„U poslednjih nekoliko godina dešavalo se da se tražioci azila nađu napolju usred zime, što posebno ukazuje na to da je Srbiji potreban još jedan trajni centar za njihov smeštaj, jer zvanično postoji samo jedan i to u Banji Koviljači. Ostali – u Bogovađi, Tutinu, Sjenici i Krnjači su privremeni. Na tu neophodnost ukazuje i drastičan porast broja tražilaca azila, kaže An Birgit Krum Hansen u intervjuu za naš list.
Da li Srbija dobro troši novac namenjen ovoj kategoriji ljudi, jer u centrima za azil situacija nije sjajna – nema mesta za sve, tražioci azila ne dobijaju ličnu kartu, a kamoli socijalnu ili zdravstvenu pomoć?
Ne bih rekla da Srbija „baca novac kroz prozor”, ali azilni sistem jeste potrebno osnažiti. Srbija se potpisivanjem Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. obavezala ne samo da obezbedi smeštaj tražiocima azila, već i da procesuira njihove zahteve za izbeglički status. Da bi azilni sistem dobro funkcionisao moraju da se slože svi delovi slagalice, a Srbija danas ispunjava samo jedan deo obaveza – obezbeđuje smeštaj tražilaca azila. Međutim, fali procesuiranje njihovih zahteva i pomoć pri integraciji onih kojima u Srbiji bude odobrena međunarodna zaštita. UNHCR je spreman da pruži Vladi Srbije tehničku pomoć kako bi se poboljšao postupak procesuiranja zahteva za azil i odgovorilo na izazove sve većeg broja tražilaca.
Zbog čega u Srbiji ima toliko migranata – zemlje u regionu se ne susreću sa tolikim brojem tražilaca azila?
Srbija se nalazi na putu azilanata koji dolaze pre svega iz zemalja koje „proizvode” izbeglice: Sirije, Avganistana, Eritreje, Somalije, Sudana i Malija. Znaju da će ovde dobiti smeštaj, ali da je malo verovatno da će ući u proceduru ili dobiti izbeglički status. Iz njihove priče stičemo utisak da je lako preći granicu sa Srbijom: tek nekolicina biva uhvaćena u graničnom području, a još manje ih bude upućeno u centre za tražioce azila od strane granične policije. Na terenu saznajemo da tražioci azila sami nalaze put ka centrima, obično se samo pojave ispred njih. Stiče se utisak da je prelazak preko granice organizovan, a mnogi nam kažu da su ih sami krijumčari doveli do centara.
Zašto na našu zemlju tražioci azila ne gledaju kao na mesto gde mogu da se integrišu?
Znaju da je šansa da dobiju međunarodnu pravnu zaštitu u Srbiji veoma mala. U prilog tome svedoči „šačica” onih koji su je dobili. Takođe, procesuiranje, ukoliko do njega uopšte dođe, može da traje dugo. Isto važi i za izdavanje ličnih karata. To je jedan od razloga zbog kojih se mnogi tražioci azila odlučuju da nastave dalje svoj put.
Da li je Zakon o azilu dobar i da li se primenjuje u praksi?
Zakon iz 2008. je u velikoj meri usklađen sa međunarodnim standardima, ali je činjenica da je pisan onda kada je u Srbiji bilo manje od 100 tražilaca azila, a danas ih ima na hiljade. Zbog toga je zakon potrebno prilagoditi realnosti. Ipak, glavni problem je što se ovaj zakon ne sprovodi u potpunosti, odnosno sprovodi se samo jedan njegov deo – smeštaj za tražioce azila. UNHCR se kod nadležnih zalagao za reviziju zakona, a pre svega da se odmah na početku azilne procedure napravi razlika između onih kojima je potrebna međunarodna zaštita i migranata. Na taj način bi se smanjio pritisak na azilni sistem. Samo identifikovani tražioci azila bi bili smeštani u centre i odmah procesuirani. Na migrante bi se primenjivali drugi propisi. Prošlog novembra, kada je vlada osnovala radnu grupu o azilu, dogovoreno je da ona radi na izmenama Zakona o azilu. Tada je ostvaren značajan napredak. Međutim, ova radna grupa nije održala sastanak još od proleća. UNHCR se nada da će ona uskoro opet nastaviti svoj rad.
Koliko su, po vašem mišljenju, Srbi ksenofobični i šta bi država mogla da uradi da poboljša odnos stanovništva prema tražiocima azila?
Ovo je veoma snažna tvrdnja. Sve što mogu da kažem jeste da je nedavno istraživanje na ovu temu ukazalo na negativan stav stanovnika Srbije posebno onih koji žive u blizini centara, prema tražiocima azila. Potrebno je bolje informisanje stanovništva o tome ko su, odakle dolaze, od čega beže tražioci azila.
Da li je rešenje otvaranje centra za tražioce azila u velikim gradovima, na primer u Beogradu, kako je nedavno pominjano na radionici UNHCR-a?
Iskustvo govori da se tražioci azila lakše uklope u okruženje velikih gradova, za razliku od malih mesta gde oni prosto štrče. Tu je i drugi razlog – u većem gradu su bliže organima zaduženim za njihovo procesuiranje. Pripadnici MUP-a lakše mogu da dođu u Krnjaču, nego u Tutin i Sjenicu do kojih treba da putuju šest sati.
Da li je svako odlučivanje o azilantima ostavljeno Komesarijatu za izbeglice?
Prema Zakonu o azilu nadležnost je podeljena između Komesarijata za izbeglice i migracije, zaduženog za smeštaj, i Ministarstva unutrašnjih poslova koje je odgovorno za procesuiranje. Prema tome, saradnja ove dve institucije je ključna i potrebno ju je intenzivirati. Jedna od slabosti koje smo uočili u primeni Zakona o azilu jeste upravo njeno odsustvo.
Dejana Ivanović
objavljeno: 01.11.2014.
