Izvor: Politika, 23.Avg.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avgust mesec, a opada lišće na Jelici
Svetomir Stamenković svakodnevno dovozi vodu iz Viljuše i Čačka kako bi održao voćnjak sa 10.000 stabala
Banjica na Jelici – Bezvodno doba poklopilo je voćnjake na istočnoj strani Jelice, obralo ih, i sad suši stablo po stablo. Sa grana opada uvelo lišće, kao u jesen. – O rodu i ne razmišljam, samo da sačuvam biljke za naredne godine, da se ne posuše – kaže za „Politiku“ dr Svetomir Stamenković, koji u ataru Banjice pod voćem ima šest i po hektara. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Profesor univerziteta i jedan od vodećih srpskih stručnjaka za zaštitu voća ovde neguje 8.000 stabala kruške, 1.500 jabuke i 500 šljive, boreći se protiv nepogode kakvu nije zapamtio. Juče ujutro, dok korača kroz četvorogodišnji zasad kruške viljamovke, priča nam da je na 1,1 hektar posadio 1.550 stabala koji bi, u ovom stepenu razvoja, trebalo da daju bar dve tone žutih lepotica. – Neće biti ni 200 kilograma, i sve moram da pretvorim u rakiju. To je, ipak, najmanja šteta. Po podne ću zalivati stablo po stablo. Vidim da se biljke muče, svaka deseta neće preživeti ovu nepogodu.
Kao učen čovek, plantaže je podizao po svim pravilima nauke, ali ni on nije mogao da predvidi dve sastavljene sušne godine. – Ni stariji to ne pamte. Samo u ovom veku suša nas je pogodila 2000, pa 2003. zatim 2007. i prošle i ove godine. Od 13 godina, pet je bilo sušnih – ističe Stamenković.
Žega se lani nastanila u planini od druge polovine avgusta. Ove godine počela je još 10. juna. – Od tada, kiša je samo dva puta padala, i u Banjici sam izmerio jednom 35, drugi put tri litra padavina po kvadratnom metru. A bilo je potrebno bar 150 litara. Pored toga, temperatura u voćnjaku veća je od 40 stepeni Celzijusa, i nezapamćeno je niska relativna vlažnost vazduha, od 36 do 39 procenata. To ubija voće.
Njegova kuća je na koti 403, kopao je 120 metara bunara ali nije došao do velike vode. Sagradio je i bazen od pet vagona da u njemu čuva vodu za sušne dane, samo sad ne stiže da ga napuni. – Jednog dana vodu dovozim iz Viljuše od Duška Paunovića, najboljeg voćara u našem kraju. On ima bunar dubok 18 metara koji daje 360 litara u minutu i nikad ne presušuje, jer je blizu Zapadna Morava. Čovek mi vodu daje bez reči i bez naknade, moju cisternu od 2,5 tone natočim za devet minuta, ali potrebno je da idem 20 puta u Viljušu da bih napunio bazen. I kad ga napunim, ta voda dovoljna je da se samo jednom zalije voćnjak od 50 ari.
Drugog dana Stamenković dobija vodu iz 15 kilometara udaljenog Čačka. Od „Vodovoda“ kupuje cisterne od pet tona, i vozaču je potrebno više od sata da napravi jednu turu, iz Čačka doveze vodu na Jelicu i istoči je kod Stamenkovića, u bazen. Bilo je deset pre podne kad je dovezao već drugu. Odatle domaćin, svojom cisternom i crevima, vodu deli kroz planinsku plantažu i sušu.
Profesor pripoveda kako je voda Kolorada dovedena do Kalifornije, i obavezno napominje da je to daleko od nas u svakom smislu. Ovde voćarima ne vredi da se obraćaju državi, ali mogu jedni drugima. – Ovako više ne ide. Nas šestorica proizvođača iz ovog kraja odlučili smo da sačinimo projekat o dovođenju vode sa Zapadne Morave. Razdaljina je šest kilometara, dole su nam potrebne pumpe koje mogu na planinu da izbace 2.000 litara u minutu, a ovde ćemo podići veliku kaptažu.
I kad mu viša sila zagorčava dane, naš čovek ne zaboravlja da ugosti namernika. Na pokrivenom odmorištu, ispred kuće Stamenkovića, uvek stoji boca sa vrhunskom rakijom.
Kroz selo, o jeseni, s planine silazi besan i mahnit Banjički potok. Juče nije imao ni kap vode, ni putnika da napoji. Samo kamen na kamenu, kao da voda nikad nije prošla tim koritom.
Gvozden Otašević
objavljeno: 24.08.2012.
.jpg)
