Izvor: Politika, 12.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Auto važniji od života
Kod nas postoji osiguranje za venčanje, ali ne i finansijska zaštita nogu fudbalera ili grudi manekenki
Život ili kuća? Naši ljudi osiguravaju prvo automobil zato što moraju zbog saobraćajne dozvole, a zatim dolaze na red imovina i stan, tek na trećem mestu je život. Doduše, imamo i mi neke svoje patente poput „osiguranja za venčanje” i „osiguranja za obrazovanje”, ali naša inventivnost ne domaša spisak onoga što se o belosvetskim osiguranjima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može pročitati.
Kod nas nema osiguranja ruku ili nogu sportista, još manje oblina silikonskih lepotica, nosa ružnjikavih glumica i pevačica, razrokih faca televizijskih voditelja. Ipak se mi držimo svojih poplava, opustošenih njiva, klizišta, a oni koji strahuju od lopova osiguravaju slike i umetničke predmete, ali teško se tu može između redova pročitati sujeta ili želja za publicitetom. Među svetskim džet-setom stvari su, ipak, drugačije.
Jer, šta je drugo vodilo Petru Morgan, češkog modela, da plaća godišnje 65.500 funti da bi osigurala svoje grudi na deset miliona funti, sem da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao osoba sa najskupljim delom tela. I da se o njoj priča širom planete. Ipak, kod nas je osiguranje posao koji se tek razvija.
– Najrasprostranjenije je osiguranje motornih vozila kao obavezno osiguranje za registraciju vozila. Druga vrsta osiguranja za koju možemo da kažemo da je „obavezno” jeste međunarodno putno zdravstveno osiguranje, koje je obavezan dokument za dobijanje viza za zemlje EU – pojašnjava Nataša Đurđević, pi-ar menadžer u „Delta đenerali”. – U poslednje vreme sve je više onih koji se interesuju za osiguranje stana, čemu je doprinela činjenica da određene banke pri odobravanju stambenih kredita zahtevaju da stan bude osiguran. Ipak, raste i broj osiguranja života, koje je u 2007. godini činilo 11 odsto ukupne premije.
Do sada naši građani nisu imali neke specijalne zahteve, ističe sagovornica iz „Delta đenerali”. Uglavnom su se sportisti raspitivali za osiguranje nogu (fudbaleri) ili ruku (košarkaši, odbojkaši). Ipak, njihova potreba za ovakvom vrstom osiguranja nije luksuz ili hir, već realna potreba da osiguraju ono od čega žive.
– Kod nas u zemlji ne postoje ovakve vrste osiguranja. Zašto? Pretpostavljamo da je to zbog celokupne situacije. Mi nemamo solidni pravni sistem koji bi podržao takav način osiguranja, nemamo način da dokažemo istinu, nemamo sredstva da istražimo slučaj i koristimo detektivske i slične usluge. Moraju da postoje mehanizmi i načini provere, kontrole, kako bi se „na realnoj osnovi” ponudila ovakva vrsta osiguranja. Činjenica je da kod nas ne postoje ni adekvatne statistike na osnovu kojih bi se izračunale premijske stope i osigurana pokrića – analizira Nataša Đurđević.
U takozvanim kol-centrima osiguravajućih društava završi sve što odskače od klasične ponude i vodi se kao: „šta su klijenti pitali”.
Više su se ljudi interesovali za profesionalna osiguranja, tipa „advokat sam, šta ako loše zastupam klijenta i na taj način ga oštetim” ili, recimo, frizer koji uništi frizuru klijentu", sećaju se u „Delta đenerali”.
– Kolege koje rade u našem kontakt-centru, ipak, čuju i neobičnija pitanja. Jedan građanin se, na primer, interesovao kako bi mogao da se osigura pacijent na kome se klinički ispituju lekovi, a izvesni pilot nas je pitao da li može da se osigura njegova licenca zdravlja koju dobija prilikom obaveznog periodičnog sistematskog pregleda. Jave se tako ponekad i ljubitelji kuca i maca, poput vlasnice pudle s pedigreom, koja se interesovala kako bi mogla da dobije potvrdu o zdravstvenom osiguranju svoje kućne ljubimice, jer je vodi u inostranstvo na izložbu.
Pa kad već plaća skupe veterinarske usluge da bi svoju lajavicu sredila cakum-pakum, htela je žena da se poštedi naknadnih troškova u slučaju da se pas razboli. Ali džabe, takvog osiguranja nema. Da živi u Londonu gospođa bi verovatno lakše rešila svoj problem. Tamo brokerska kuća Gudfelas uzima pare „za širi dijapazon opasnosti”, pa i od onih koji se plaše čudovišta ih Loh Nesa ili vanzemaljaca, garantujući im stoprocentnu bezbednost. Ko je spreman da plati, neka ne brine. Uostalom, potvrđuje to i direktor Sajmon Burdžes koji izjavljuje da osiguravaju „protiv bilo čega, dokle god su mušterije spremne da plate”.
Malo drugačije je to što njujorška agencija „Vorlvajd veder” osigurava protiv lošeg vremena, što konkretno znači da ako početkom septembra za pet dana između deset i četiri po podne padne više od 0,25 milimetara kiše na karipskim ostrvima, osigurani turista dobija tri hiljade dolara. Ipak, ozbiljne korporacije poput „Lojda” često osiguravaju svoje rukovodioce od kidnapovanja, što za menadžera velike korporacije košta deset hiljada dolara, za „menadžerčiće” ta suma je od hiljadu do pet hiljada dolara.
Ipak, trude se i naše osiguravajuće firme. Nela Bojović, pi-ar menadžer kompanije „Viner štediše”, navodi da su oni za babe, dede i roditelje smislili način da svoje potomstvo obezbede gotovinom kada dođe vreme da se upišu na fakultet ili odluče da stanu na ludi kamen. Do 15. godine unučeta ili deteta počinje uplata osiguranja, mada je bolje još od rođenja. Za venčanje po dvesta evra godišnje, a za školovanje 350 evra najmanje i eto para na gomili kada „mališa” upiše studije (od 18. do 25. godine) ili kada između dvadesete i tridesete godine odluči da se oženi.
Ništa bez baba i deda, mama i tata, čak i u osiguravajućim društvima.
Rajna Popović
[objavljeno: 13/03/2008.]
