Izvor: Politika, 22.Jul.2014, 16:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Austrougarska granata u redakciji „Politike”

Kada je rat Srbiji objavljen 28. jula 1914. godine, u redakciji „Politike” ostao je samo jedan novinar, dok se većina ostalih pridružila srpskoj vojsci

U godinama koje su prethodile Prvom svetskom ratu, u „Politici” se pisalo o carinskoj krizi 1906. godine, zbog čega je naš list i zabranjen za sve krajeve monarhije. Bundžijski se tada poručivalo da je to „najlepše odlikovanje kojim jedan srpski list može biti odlikovan”. Pozivali su se Beograđani 1908. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posle aneksije Bosne i Hercegovine, na demonstracije. Pisali su novinari „Politike” da sudbina zahteva da srpski narod bude taj koji će izazvati oluju u kojoj će se raspasti „prokleta kuća i ništa neće ostati od nje”.

A kada je Austrougarska napala Srbiju, 28. jula 1914. godine, u redakciji „Politike” ostao je samo jedan novinar – Miomir Milenović. U administraciji lista takođe potpuno sam bio je Dimitrije Stevanović. U tekstu povodom tridesetogodišnjice našeg lista navodi se da je Milenović u redakciji bio „i direktor i urednik, i što je najvažnije, svoj glavni i najrevnosniji saradnik”. A što se tiče Stevanovića, koji je u „Politici” bio od njenog osnivanja „on je, u administraciji, bio i administrator i ekspeditor, uz to glavni i jedini korektor lista, a potom, pošto je sam sebe ipak mogao najbolje da posluša, to je bio svoj najbolji i najsigurniji poslužitelj”. Ratnoj redakciji kao saradnik pridružio se još Andra Milosavljević koji je sakupljao vesti u vreme bombardovanja Beograda 1915. godine. On je kasnije, 1919. godine, izveštavao sa mirovne konferencije u Parizu.

U opusteloj redakciji, čiji su se članovi u većini pridružili srpskoj vojsci, stvarali su se ništa manji podvizi od onih na bojištima. Objavljivati novine u okupiranom Beogradu bio je svojevrsni inat, ali i neodustajanje od svoje čitalačke publike. Iako je postojala mogućnost da se redakcija „Politike” privremeno preseli u Niš, gde su novo sedište našli pojedini ondašnji listovi, izabrano je da prestonički list nastavi da deli sudbinu svog grada. Izlazeći uglavnom na dve strane, mučila se muka sa nestašicom hartije, štamparske boje – 1915. godine zalihe su bile potrošene, a dostaviti tu neophodnu novinsku robu iz Niša ili Prahova bilo je gotovo nemoguće. Mala redakcija donela je svojim čitaocima u broju od 3. septembra 1914. godine vest o pogibiji svojih osnivača i urednika, Vladislava i Darka Ribnikara. Samo nekoliko dana kasnije, 9. septembra, u dvorište „Politike” pala je austrijska granata i razorila mašinsko odeljenje. Naredni broj izašao je tek tri dana kasnije sa uglađenim izvinjenjem čitaocima što je „zbog prilika u kojima se Beograd nalazi” broj od 9. septembra štampan u samo 2.000 primeraka. Uredništvo je 8. decembra 1914. godine izvestilo malobrojne čitaoce i da je austrijska vojska prilikom povlačenja iz Beograda „odvela u ropstvo mašinistu štamparije Živ. Stokića i trojicu tipografa”. Krajem te iste burne i tragične godine, Austrougari su upali u redakciju „Politike” i napravili nered „urnišući” slagačko odeljenje, rasipajući štamparsku boju, ložeći vatru nasred administracije. Sa granatama i upadima vojnika, a gotovo bez novinske hartije i saradnika, „Politika” je izlazila do 23. septembra 1915. godine.

Za to vreme, dok skromni uređivački tim pakuje svakog dana novine, gotovo cela redakcija je u vojnim redovima: osnivač Vladislav i njegova braća, urednici i saradnici, Darko i Slobodan Ribnikar, njihov odani prijatelj Tešimir Starčević, ekonomski novinar Nikola Stanarević, koji je bio zadužen za privrednu rubriku, mladi saradnik Miloš Trifunović, koji je poginuo u Velikom ratu, radnik u administraciji Milenko Todorović, ranjen u ratnim sukobima. Značajna ličnost za istoriju „Politike”, Jovan Tanović, počevši kao reporter u našem listu u junu 1904. godine, u Prvom svetskom ratu sa činom kapetana ratovao je na Solunskom frontu od 1916. do 1918. godine i bio jedan od učesnika bitke na Kajmakčalanu. Nosilac Karađorđeve zvezde i šef za štampu delegacije Kraljevine Srbije na mirovnoj konferenciji u Parizu, Tanović je bio dugogodišnji urednik „Politike” u periodu između dva svetska rata. Ostaće zabeleženo i da je upravo on, iz Bizerte gde se našao krajem rata, po ovlašćenju Milice Ribnikar otišao u London da bi pozajmio tri hiljade funti od braće Mitrović, srpskih iseljenika iz Dalmacije kako bi mogla da se kupi najosnovnija oprema za štampanje posleratne „Politike”. Život je, međutim, Jovan Tanović završio kao „narodni neprijatelj”. Pod optužbom da je sarađivao sa okupatorom, bio je urednik lista „Novo vreme” Milana Nedića, streljan je 1944. godine.

U rat je pošlo i društvo iz „Srpske krune” koje je u jesen 1903. godine većalo o pokretanju novog lista. Jedan od njih, kum našeg lista dr Radivoje Vukadinović, na čiji je predlog „Politika” dobila ime koje i danas nosi, uz Milana Jovanovića Batuta predratno čitateljstvo informisao je o zdravstvenim temama. Godina 1914. zatiče ga u Jagodini na mestu upravnika vojne bolnice. Drugi član društva iz „Srpske krune” i povremeni saradnik lista, Stanoje Stanojević, ugledni istoričar, profesor beogradskog univerziteta, ratovao je i na vojnom i na akademskom planu. U Prvi svetski rat ušao je kao član štaba Moravske divizije prvog poziva, da bi posle povlačenja preko Albanije od strane srpske vlade bio poslat u Petrograd. Tu je predavao na univerzitetu, od 1917. godine drži predavanja na Sorboni, da bi pred kraj rata došao u London. Stanojević je sa katedre univerzitetskog profesora pozivao na pomoć Srbiji, upoznavao sa njenom istorijom, uključujući i onu savremenu, evropsku javnost. Već 1915. godine pokrenuo je biblioteku „Savremena pitanja” u okviru koje je kao prvo izdanje izašao njegov spis vrlo konkretnog naziva „Šta hoće Srbija?”.  

Prvog septembra 1919. godine posle gotovo tri godine pauze ponovo izlazi „Politika”. Na prvoj strani ima poruku za svoje čitaoce, sadašnje i buduće. „Ne zavisi više od naših spoljnih neprijatelja i prijatelja, nego od nas samih, hoće li naša nova država biti odista majkom onih širokih narodnih slojeva iz čijih je žrtava stvorena i na kojima počiva”, piše u članku koji otvara prvi poratni broj. Na poslednjoj strani, oglasi – Bosiljka Pavlović iz ulice Prote Mateje moli da joj se javi svako ko ima informacije o njenom sinu Aleksandru koji je kao regrut otišao sa vojskom, sprovodio zarobljenike u Valoni, posle čega mu se gubi svaki trag. Pored njenog vapaja za pomoć, uokvireno obaveštenje, reklama – „Pivnicu i restoran ’Ruski car’ opet je otvorio Vlajko Petrović. Najbolje Vajfertovo pivo – Čuveno karlovačko vino – Odlična kujna srpska i strana”. Kako to samo novine mogu da zabeleže, život se nastavio u svom šarenilu, prepun velikih reči, tužnih vapaja i trivijalno-boemskih poziva na uživanje. 

 ------------------------------------------------------------------------------------------------

Pisci u novinarskim redovima

Članovi predratne redakcije „Politike” bili su i dvojica poznatih srpskih pisaca, pripovedač Milutin Uskoković i komediograf Branislav Nušić. Uskoković, koji je u romanu „Došljaci” opisao atmosferu u redakciji našeg lista, prilikom povlačenja iz Skoplja, gde je radio u srpskom konzulatu, stigao je do Kuršumlije. Saznavši da je odstupnica presečena, u trenutku malodušnosti izvršio je samoubistvo, bacivši se u reku Toplicu. Nušić, popularni Ben-Akiba koji je iz „Politike” 1908. godine krenuo na demonstracije protiv aneksije, u ratu je izgubio sina jedinca Strahinju Bana. Sa srpskom vojskom prešao je preko Albanije, a ostatak rata boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj, između ostalog, skupljajući sa ćerkom Gitom pomoć za srpski narod. O sinu je retko govorio, a komedije je počeo ponovo da piše više od deset godina posle njegove pogibije. 

Jelena Čalija

objavljeno: 22.07.2014.

Nastavak na Politika...