Izvor: RTS, 20.Jan.2020, 15:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Arsen je bio u kandžama heroina sedam godina, kako je izgledao njegov put ka izlečenju

Kako nastaviti život posle lečenja od bolesti zavisnosti? Da li je moguć povratak u normalni život? Da li ću naći posao? Kako će me prihvatiti okruženje? Samo su neka od pitanja koja "muče" svaku osobu koja je krenula u borbu sa opakom zavisnošću. Arsen Borojević iz Reto centra kaže da mu je upravo povratak u normalan život bio najteži deo na putu izlečenja, jer su zavisnici stigmatizovani. Ljudima treba pružiti priliku, poručuje Borojević. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Arsen Borojević je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, istakao da ne postoji neko opšte pravilo šta ljude natera da izađu iz problema zavisnosti.

Dodaje da su to uglavnom situacije kada čovek "ispuca" sve mogućnosti, kada bude sa neke strane stisnut – da li je to bolest, da li je to potpuno odbacivanje od porodice i društa, da li je problem sa policijom.
"Tih nekoliko faktora su se podudarili u mom životu i tako da ono što se kaže koliko para toliko muzike – kada se nađeš u nekom škripcu i kada nemaš dalje, jednostavno čovek počne da traži neki izlaz i pomoć", kaže Borojević.
Istakao je da je "na igli" bio sedam godina, kao i da je pre toga kao tinejdžer počeo da eksperimentiše sa marihuanom, alkoholom, tabletama, LSD-om.
"Negde u dubini svesti zavisnika je bilo razmišljanje zašto sam to na neki način sebi dozvolio. Gledao sam druge ljude koji su bili slobodni u tom smislu i dešavalo se u meni neko duboko razočaranje – ta pitanja zašto, čemu sve ovo, čak i razmišljanje o oduzimanju života kada se ne vidi izlaz", naglasio je Borojević.
Ukazao je da zavisnik bude u apatiji i razočaranju. "Na kraju ti droga postane nešto što ti daje mogućnost da možeš normalno funcionisati makar kao čovek u nekom fiziološkom smislu", dodao je Borojević.
Tvrdi da je izlaz tek kad vidiš primer nekoga ko je uspeo. "Tu se u tebi počne buditi motiv, želja i nada da možeš da izađeš iz problema", napominje Borojević.
"Najteži je povratak u normalan život"Istakao je da je povratak u normalan život najteži korak u samom procesu lečenja.
"Kada je čovek već uspešno rehabilitovan, kada može normalno da funcioniše, kada je slobodan od problema – uglavnom su stigmatizovani i prati ih ta neka oznaka", rekao je Borojević.
Navodi da na osnovu svog iskustva može da kaže da postoje neki pomaci u društvu, ali da uglavnom kada ljudi čuju da ste imali takvu prošlost oni gledaju kako to da izbegnu.
Ukazao je da je na tom putu resocijalizacija veoma važna podrška porodice i društva, ali da je potrebna i saradnja sa institucijama.
"Potrebna je saradnja sa institucijama koje bi mogle da potvrde da je stvarno čovek van problema, da je njegova rehabilitacija uspešno završena, da je taj njegov opravak bio dobar i da sada živi na potpuno drugačiji način. Ljudima treba pružiti priliku, čovek koji je potpuno oporavljen jednostano je slobodan čovek, nema više veze sa onim pređašnjim životom, ima druge vrednosti, druge smerove u životu", poručuje Borojević.
"Porodica nije samo kontrolišući faktor, ona mora da se menja"Doktor Aleksandar Vujošević iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti kaže da je lečenje bolesti zavisnosti jedno od najkomplikovanijih i jedno od najtežih u smislu oporavka.
"Dug je put oporavka sa jedne strane, a sa druge strane – pacijent ne može sam, potrebna mu je pomoć porodice, lekara, ali i društva u delu reintegracije", dodaje Vujošević.
Reintegracija pacijenta je zaista ključan proces – povratak u društvo, u onaj opseg gde će on moći da živi život kakav bi živeo i da nije bio zavsinik, kaže doktor.
Istakao je da primer Arsena Borojevića može dati nadu zavisnicima da negde na kraju tog mračnog tunela postoji neki tračak svetla.
"Taj put nije nimalo lak, treba puno odlučnosti i treba puno sreće na tom putu da pronađete ljude koji će tu vašu volju koju pokažete u nekom trenutku učiniti plodotvornom po samo lečenje", objašnjava Vujošević.
Naglasio je da je potpuni oporavak apsolutno moguć.
"Po nekim našim programima lečenje zavisnosti traje barem dve godine, a ono se onda nastavlja programima koji osobi koja je bila u problemu pomognu da stane na noge, da nađe posao i ima neke svoje aktivnosti, jer zavisnici su ljudi koji su veoma često na društvenoj margini i stigmatizovani", ističe doktor.
Ne treba zaboraviti koliko je prodica važna, jer je ona deo lečenja i paralelno sa pacijentom učestvuje, a doktor kaže da se može reći da su i oni sami pacijenti tokom tog procesa.
"Uloga porodice nije samo u tome da bude nadzor nekom ko se leči, nije uloga da bude samo neki kontrolišući faktor – sama porodica mora jako puno da se menja i jedino kroz to lečenje, kroz te psihoterapijske procese u kojima učestvuje kako pojedinac, tako i porodica postepeno dolazi do nekih promena koje će dugoročno uticati na kvalitet života", zaključio je Vujošević.

Nastavak na RTS...