Izvor: Politika, 24.Okt.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apotekari iz kontejnera ne traže recept
Na jednoj od tezgi na Kalenićevoj pijaci u Beogradu, reporter „Politike” je pronašao lek „prilenap” za 30 dinara, kome je rok trajanja istekao decembra 2004. godine
– Ne brinete da ovaj lek može nekoga da ubije?
– Lek neće da kokne, al’ siromaštvo ’oće – uzvikuje svoj reklamni slogan pijačni samouki farmaceut Buđa, pokušavajući u četvrtak da na Kaleniću proda lek za sniženje krvnog pritiska „prilenap”, kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je rok trajanja istekao decembra 2004. godine. Kutija je otvorena i u stanju raspadanja, nedostaje uputstvo, a kada sam pitao Buđu da li bi smeo da popije tabletu za saniranje blagih i teških hipertenzija, zabrinuto je odgovorio:
– Kako ću, kad mi lekar nije propisao.
Buđa je lek dobio od koleginice, koja prodaje nekoliko tezgi dalje, u paketu sa dečjim lutkama, braon zavesom koju je bacila domaćica sa Dušanovca, peglom koja se odupire svim zakonima logike, jer Buđa dokazuje nedokazivo – da taj stari aparat još radi na struju – i tomovima ljubavnih romana koji raspredaju uglavnom sličnu fabulu, o raspuštenicama koje letuju na Havajima i tamo se spanđaju sa preplanulim hirurgom za plastične operacije.
I Buđa je preplanuo, s tim da on nikako ne očekuje da će doživeti hepiend kao u herc romanima. Prodaja lekova za njega je tek sporedna delatnost, s obzirom na to da njegov seknhend pijačni minimarket na Kaleniću ima impresivni asortiman: kompilaciju pesama izvesne kovrdžave Jagode, sa hitom „Dođi mi preko pendžera”, nekoliko dukseva koje je pokupio pošto je zaronio u dedinjske kontejnere, a kao ekskluzivitet na tezgi, istakao je najke iz doba Karima Abdula Džabara, pronađene kod Plavog mosta, koje je jedan pedesetogodišnji intelektualac bez posla kupio za 100 dinara.
Pre nekoliko dana, Buđa je, kao i nekoliko prodavaca u delu pijace gde se prodaju stare stvari, na tezgi imao kutije antibiotika i pilule za grlo.
– Dođu gospoda, vide datum proizvodnje, a onda kupe, pa gutaju ili sisaju. Kako dođem do leka, ja ga prodam za 30 dinara. Ne tražim im recept. Šta će ljudi? Ovaj „prilenap” danima neće niko da uzme, valjda zbog datuma.
Obećao mi je da će da ga povuče iz prodaje, ali, za svaki slučaj, uzeo sam kutiju, jer je jedna penzionerka, sa popriličnom dioptrijom, počela da zagleda lek i prevrće po novčaniku. Ostala je bez otrovnih tableta, sniziće pritisak negde drugde, ali je ipak kupila crvenu jaknu koju su rastrgli moljci, za 100 dinara.
Obećao sam gastarbajteru iz sela kod Surdulice, na privremenom radu u Beogradu, da ga nećemo fotografisati u zamenu za priču: Kako medikamenti iz kontejnerskih veledrogerija dospevaju na tezge beogradskih pijaca.
Buđa nije diler na crnom tržištu lekova, nema tu zavere o prodaji prokrijumčarenih medikamenata iz Bugarske, Rumunije i Turske, koja je cvetala prošlog leta u istočnoj Srbiji, kada su pijačni terapeuti valjali „vijagru”, „midol”, „andol”, „acetisal”, lekove za štitnu žlezdu, gastritis i slične boljke. Negde u to vreme, na graničnom prelazu Preševo, zaplenjene su 853 kutije različitih vrsta lekova, koje nisu prijavljene carinskim organima. Među spornim lekovima bilo je i 600 kutija „tramadola", koji se nalazi na spisku opojnih droga, kao i 20 kutija „lekotama", koji se ubraja u psihotropne supstance.
Koketiranje surduličkog uličnog apsolventa hemije sa farmaceutskim biznisom započelo je kada je, upadajući jedne noći u kantu beogradske Gradske čistoće, primetio kesu u kojoj je pronašao desetak kutija lekova. Čim nađe lek, on ga izloži na tezgi. I ne traži recept. Gospoda, tako on zove svoje stalne mušterije, danas nemaju para ni za lekove.
– Ja im nudim pilule iz kontejnera, ne bijem ih da ih kupe. Sav ovaj krš je iz kanti. Kante su danas pravo bogatstvo za sirotinju – otkriva Buđa trgovački pragmatizam koji je stekao pošto je pre više od godinu dana napustio zaboravljeni jug Srbije, dovezao se do Beograda, zakupio šupu u Marinkovoj bari, lutao po Beogradu za poslom, a kada je ukapirao da ga nikada neće pronaći, krenuo je u poslovnu avanturu. Iz kontejnera od Kalenića do Kalemegdana, od Plavog mosta do Medakovića, od Dedinja do Senjaka, od novobeogradskih blokova do Bežanijske kose, on formira dnevne zalihe koje sutradan ujutru plasira na sirotinjsko tržište za propalu beogradsku srednju klasu. I, ako ćemo iskreno, to je zaista crno tržište, kako za dilera tekstila, gvožđurije i pilula, tako i za onog tipa koji je spakovao prastare patike, otišao kući da ih opere, presrećan što će narednih godinu dana sprintovati od Kalenića ka ničemu, u crnim najkama iz Buđine bogate kontejnerske kolekcije.
Kada prikupi dnevni pazar, Buđa odlazi u mesaru, nakupuje desetak kila najjeftinije kobasice, koja u svom sastavu sadrži taman onoliko opasnih materija kao ona kutija „prilenapa” koja je pet godina, pošto joj je istekao rok trajanja, putovala od kante do kante, zatim se spusti peške do autobuske stanice i pošalje paket za ženu i četvoro dece koji su ostali na selu. To je učinio i u četvrtak, ali u njegovom dnevnom bilansu, na prihodnoj strani, nedostajalo je 30 dinara.
Kutiju „prilenapa”, podrazumeva se, nisam bacio u kontejner.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 25/10/2009]
