Izvor: Politika, 27.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antonina, majka svoje majke
U manastiru Petkovica, nadomak Sremske Mitrovice, koji je u minule dve godine obnovljen, živi osam monahinja i jedan duhovnik
Petkovica – Monahinja Antonina došla je pre dvanaest godina u Petkovicu, u vekovnu samoću zadužbine Jelene, udovice Stevana Štiljanovića. Dođe po nalogu o kome se ne priča mnogo, zateče samo jedan izvor i ništa više od komfora. Razumela je da su iskušenički poduhvati ovde propadali zbog zaboravnosti i nebrige onih kojima je Petkovica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << namenjena, pre 420 godina.
Sve je ovde, kaže nam Antonina, slavilo tvorca i bez njenog prisustva. I izvor, i bilje, i tišina neobične doline u koju samo probrani vetrovi ulaze. Trebalo je, ističe, nešto učiniti da i živ čovek ovde slavi tvorca, zbog sebe samoga.
Za njen teški život u usamljenoj zadužbini iz 16. veka čula je i njena majka. Zato je krenula k njoj, noseći nužnu odeću za kćerku monahinju, u kojoj može da se vrati kući.
– Došla sam da te vodim iz ove pustinje – rekla joj je mati.
– Slušaj, majko – rekla je odlučno monahinja – ovaj apostolnik ja ne mogu da skinem, a ti možeš da ga obučeš.
Majka je razočarana otišla ne uspevši da otrgne kćerku od samovanja i teškog monaškog života u usamljenoj Petkovici. Antonina je ostala da iz dana u dan menja stanje nabolje, kako dobra volja države u obnovi manastira ne bi propala kao što je propala i u prethodnom pokušaju. Dva meseca prođe, kad taksi vozilo ponovo stiže u mir Petkovice. Opet je došla mati, sa stvarima, naravno.
– Rekla sam ti, majko, da odavde ne idem. Zadrži taj taksi da se odmah vratiš – odlučna je bila Antonina
– Nisam došla da te vodim odavde. Došla sam da ostanem – rekla je mati.
Tako manastir Petkovica dobi još jednu iskušenicu, Melaniju. Monahinja Antonina postade duhovna majka svojoj rođenoj majci.
Inače, manastir Petkovicu sagradila je Jelena, udovica Stevana Štiljanovića, da bi u njemu proživela svoje poslednje dane kao monahinja. Hram je živopisan, trudom igumana Akakija 1588. godine, što znači da je sagrađen koju godinu, a možda i celu deceniju, ranije. Prvi sledeći zabeleženi događaj vezan je za kraj 17. veka i nameru Sinan-bega mitrovačkog da od kamena napuštenih manastira Kuveždin i Petkovica sagradi svoj dvor u Sremskoj Mitrovici. Mitropolit Pajsije ubedio je bega da odustane od namere pod uslovom da mu se isplaćuje sto groša godišnje za „život” dvaju manastira. Petkovicu su neprijatelji i kasnije zaobilazili, a Antonina je ubeđena da je crkva Svete Petke sačuvana po svetom nalogu, za naše vreme.
Crkva se dugo nosila sa vekovima, pa su se na njoj bile pojavile opasne napukline. Zato su zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada i Sremske Mitrovice preduzeli delikatno ugrađivanje betonske mreže, koja je od umornih zidova preuzela na sebe deo tereta i ponela ga u dolazeće vreme Petkovice. Sada sledi izrada ikonostasa, istog kao što je nekada ovde bio, čiji prelepi krst čeka u Maloj crkvi u Sremskoj Mitrovici.
Zalaganjem države i priložnika čiji je popis dug, Petkovica je preporođena za samo dve godine. Podignut je komforan konak, do manastira je izgrađen asfaltni put, dovedena struja, izbušen je bunar, i iskopano jezero-ribnjak. Zatim je u potkrovlju konaka dograđeno još osam kelija, pa sada u manastiru živi osam monahinja i jedan duhovnik. Petkovici bi, kaže Antonina, država odmah trebalo da vrati bar pet-šest hektara zemljišta od nekadašnjeg velikog imanja, jer manastir mora od nečega da živi. Manastiru je sada preko potrebno da za izgradnju parkinga otkupi hektar i po zemljišta, ali sadašnji korisnici za njega traže nedostižnih 8.500 evra.
– Sve što pogled odavde može da obuhvati, tridesetak hektara njiva i šume, bilo je manastirsko do oduzimanja posle Drugog svetskog rata. Daće bog da se to sve vrati manastiru, za duhovno dobro našeg naroda – kaže Antonina.
D. Dragičević
[objavljeno: 28/08/2008]
