Izvor: Politika, 09.Jul.2015, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Karađorđević: Nije lako odrastati kao „narodni neprijatelj”
Niko od učesnika nije rekao da je odgovoran za sramotu osude deteta od dve godine na tako tešku kaznu, poručuje Dragomir Acović povodom rehabilitacije prestolonaslednika
Viši sud u Beogradu rehabilitovao je juče Aleksandra Karađorđevića, sina kralja Petra Drugog Karađorđevića, saopštio je Beli dvor. Kako se navodi u saopštenju, sud je utvrdio da je Ukaz Prezidijuma Predsedništva Skupštine FNRJ od 8. marta 1947. godine ništavan, od trenutka donošenja, u delu koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se odnosi na Aleksandra Karađorđevića, kao i da su ništavne sve njegove pravne posledice. On se, samim tim, smatra neosuđivanim.
Predsedništvo Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije donelo je 8. marta 1947. godine Ukaz koji je potpisao dr Ivan Ribar, kojim se oduzima državljanstvo FNRJ i konfiskuje celokupna imovina članovima porodice Karađorđević, i to: Petru Aleksandra Karađorđeviću, Aleksandru Petra Karađorđeviću, Tomislavu Aleksandra Karađorđeviću, Andreju Aleksandra Karađorđeviću, Mariji Aleksandra Karađorđević, Pavlu Arsena Karađorđeviću, Olgi Pavla Karađorđević, Aleksandru Pavla Karađorđeviću, Nikoli Pavla Karađorđeviću i Jelisaveti Pavla Karađorđević – koji su se u tom trenutku svi nalazili van zemlje. Sprovođenje ove odluke povereno je Vladi FNRJ. Ovaj ukaz od danas je pravno ništavan.
Komentarišući ovu odluku, Aleksandar Karađorđević, koji je u trenutku donošenja presude imao samo dve godine i ni po kom osnovu nije mogao da bude proglašen krivim, za „Politiku” kaže da mu je veoma drago da se to konačno završilo i da je nepravda ispravljena.
– Veoma sam zahvalan na tome. Nije bilo lako odrastati sa svešću da sam neprijatelj sopstvene zemlje. Zapanjujuće je da ja nisam imao ni pune dve godine kada je taj ukaz bio donet. Voleo bih da je moj otac mogao da doživi rehabilitaciju. Neke stvari, nažalost, kasne u našoj zemlji, ali važno je da se ispravne odluke konačno donose i da Srbija, možda sa zakašnjenjem, ali sasvim sigurno korača ka uspostavljanju pravne države i punom poštovanju ljudskih prava. Kao što izreka kaže: Pravda je spora, ali dostižna – kaže Aleksandar Karađorđević.
Dragomir Acović, predsedavajući Krunskog saveta, objašnjava za naš list da je cela stvar, gledano logički, bila besmislena.
– Ne znam od čega bi on trebalo da bude rehabilitovan. Po slovu zakona, da biste mogli da povedete ostavinski postupak na bilo koji način, vi morate da imate dokaz o obavljenoj rehabilitaciji. Veoma je egzotična zamisao da vi tražite to od nekoga ko je imao dve godine kada je proglašen za narodnog neprijatelja – ističe Acović.
To su nelogičnosti našeg pravnog sistema, koje u nekim situacijama izgledaju kao vrhunac besmislenosti, dodaje naš sagovornik.
– Porodici Karađorđević izvršena je konfiskacija kompletne imovine, ali po tom osnovu ne možete da uradite ništa dok ne prođete kroz proceduru koja se zove sudska rehabilitacija. To ne znači da je bilo šta rešeno, odnosno da je bilo kakva konačna odluka doneta, ali bez ove procedure ne možete ništa ni da započnete – ističe predsedavajući Krunskog saveta.
Prema njegovim rečima, tek treba da se ustanovi o kojoj se imovini tačno radi. Karađorđevići su pre rata posedovali značajnu imovinu, ali od čega se ona sastoji, šta od nje još uvek postoji i ko je trenutno njen držalac, o tome će tek naknadno biti reči.
– U kompleksu dvorova na Dedinju postoje dva dvora, od kojih je Beli dvor i istorijski i materijalno manje bitan. Čak ni to nije problem, jer je po sadašnjem Zakonu o restituciji imovine, sve to unapred izuzeto od obaveze vraćanja. To je sve još uvek na toliko dalekom horizontu da je teško predvideti šta će se tu još izdešavati – napominje Acović.
Ako niste spremni da snosite konsekvence za jedan istorijski promašaj, onda od toga ne treba praviti spektakl, poručuje ovaj prijatelj porodice Karađorđević.
– Voleo bih da tu postoji neki dublji simbolični značaj, ali bi on morao da ima izvesnu težinu i suštinu. Vi u jednom momentu donesete odluku da je neko rehabilitovan, što znači da je bez svoje krivice optužen, osuđen i da je snosio određene posledice. A pritom se uopšte ne bavite time ko snosi krivicu što su osuđeni uopšte bili dovedeni u takvu situaciju. Kako je moguće da oni koji su doneli takvu odluku i sprovodili je više od pola veka ne budu označeni čak ni blago, poput prekršilaca koji su prešli ulicu van pešačkog prelaza? Niko od stotina i hiljada učesnika, ni u jednom trenutku nije ni pomislio da kaže da je odgovoran za takvu sramotu, kao što je osuditi dete od dve godine na tako tešku kaznu – poručuje Dragomir Acović.
.jpg)
