Izvor: Politika, 28.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Aca Mišić
Još jedan poznati, vredni i uporni novinar, koga su razni talasi bacali sa jedne na drugu obalu uzburkanih reka, ali je uvek uspevao da se održi uprkos jakim vetrovima, postao je nezaobilazan i značajan deo istorije velike i slavne "Politike".
Umro je Aleksandar Aca Mišić, naš stric, tako smo ga zvali mi, nekad mladi "Politikini" početnici, a on nas sinovcima. I tako sve do poslednjeg dana; već i mi ostareli, on samo što nije kročio u desetu deceniju.
Ni godine, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni to što su mu invalidska kolica postala najvažnije prevozno sredstvo u koje nije mogao da uđe bez štaka, ni razne druge nevolje koje su sastavni deo života nisu ga sprečili da u petak neposredno pred smrt dođe na skupštinu Udruženja novinara Srbije.
Nije sačekao, posle referata i diskusije o važnim esnafskim pitanjima, da predsednik udruženja Nino Brajović podeli nagrade kolegama koji su se istakli u svom radnom veku ili izdvojili od drugih u prošloj godini.
Nismo primetili kada je Aleksandar Aca Mišić otišao ne sačekavši kraj zasedanja. Otišao je zauvek, u ponedeljak.
Niko se sa nama nije oprostio tako...
Aleksandar Aca Mišić i ovim gestom je pokazao da mu je novinarstvo bilo – život.
A život mu je bio pun uzbuđenja, prijatnih i neprijatnih situacija, uspona i padova.
Bio je i u nemačkom zarobljeništvu i kad je stigao u oslobođenu zemlju obreo se u slobodnoj Vojvodini, paore i one pristigle vlakovima bez voznog reda obaveštavao o događanjima.
Kad je poslednji put izašao iz zgrade Ministarstva spoljnih poslova nije obavio zadatak kurira diplomatske pošte. Upućen je na Goli otok, gde se "sunčao" dok se nije "popravio". Posle ko zna posle koliko godina, kad je već smelo nešto da se priča, ispričao nam je šta je rekao upravniku logora zašto štrajkuje glađu, zajedno sa drugima koji su tamnovali, a nisu bili osuđeni. "Pita on mene: 'Zašto ti, Mišiću, štrajkuješ?' 'Ne štrajkujem.' 'Šta ne, bitango jedna?' 'Znate, bolestan sam, gospodine upravniče. 'Bolestan?' 'Jeste, gospodine upravniče, boli me stomak.' 'Šta?' Isterao me je iz kancelarije".
Od 1950. Aleksandar Aca Mišić postao je "Politikin" i "Politika" njegova.
Pisao je vesti, izveštaje, reportaže, najviše o zdravlju. Uspeo je do stigne i do Kristijana Barnara, doktora koji je prvi čoveku presadio srce. U Africi je bio i zbog ratova. Kad je ubijen Patris Lumumba našao se u Kongu. Sa Mobutuovim pristalicama danima se nadmudrivao dok nije dobio naređenje da odmah napusti zaraćene pripadnike raznih plemena: oni ulaze u hotel, on ga napušta kroz ulaz za poslugu. Posle se vraća...
Prvi je leteo u borbenom mlaznom avionu; bio je u kavezu s lavovima u beogradskom cirkusu; skakao je u Dunav s pančevačkog mosta da bi proverio kako rade spasioci: nije se uplašio ni kad je brzi Dunav hteo zauvek da ga odnese.
Hoću da ispričam i jednu istinu o Aleksandru Aci Mišiću koji je svakome pomagao i kad se ljudi za pomoć nisu obraćali, naročito kad je zdravlje bilo u pitanju.
Na trećem spratu "Politikine" stare zgrade, u Cetinjskoj 1, svađala su se dvojica kolega. Stari novinarski vuk, koji je trebalo da presudi, okrenuo se jednom i rekao mu: "Sinovac, ti si u pravu..." Posle "kratke stanke" okrenuo se onom drugom: "Sinovac, i ti si u pravu..."
Takav je bio Aleksandar Aca Mišić.
***
Danas, u 13 časova, na četvrtom spratu "Politikinog" zdanja održaće se komemorativni skup posvećen Aleksandru Aci Mišiću.
Borko Gvozdenović
[objavljeno: 28.12.2006.]
.jpg)
