Izvor: Politika, 04.Feb.2012, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako izgori dokaz, mora li i čovek
Zbog toga što je zapisnik sa uviđaja posle teškog povređivanja i gubljenja vida dvanaestogodišnjeg Milana Đurića nestao u plamenu bombardovane zgrade MUP-a u Valjevu 1999. godine, on ni do danas kao student treće godine fakulteta nije uspeo da ostvari pravo na materijalnu nadoknadu, već je primoran da moli za pomoć kako bi završio školovanje
Valjevo – Sreća je u nesreći što je mladi i ambiciozni čovek Milan Đurić, koji je od posledica teškog povređivanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još kao dečak oslepeo, izuzetan borac i ličnost koja na najbolji način potvrđuje maksimu da je život čudo. Student treće godine socijalnog smera na Fakultetu političkih nauka u Beogradu nije sam. Uz njega je stalni pratilac ili kako se to kaže „očinji vid“ majka Branka. Šest semestara su zajedno, ne razdvajaju se ni na predavanjima, jer mnogo šta treba zapisati u beležnicu, zatim sistematizovati, snimiti na diktafonu i prepustiti Milanu na učenje. Knjiga u audio formi je jako malo a o literaturi nema ni zbora, a dešavalo se i to da pojedini profesori nisu dopuštali da im se predavanja snimaju. Uz sve to život u Beogradu je skup i kalkulacije za preživljavanje se vrte oko skromne sume za tuđu negu i minimalne očeve invalidske penzije. Pomoć su, vele, primorani da traže i sasvim je logično da to učine od svog grada.
Pre nekoliko dana posetili smo Milana i njegovu majku u studentskom domu na Karaburmi, u Beogradu. Soba dvokrevetna sa prozorom okrenutim prema Dunavu. Kupatilo i mokri čvor su zajednički. Kućnim redom je predviđeno da se na rešou mogu skuvati samo kafa ili čaj i ništa više, bez obzira na to što pratilac hendikepirane osobe nema pravo na bonove za domsku menzu. Milan i njegova majka i sa ovim su zadovoljni prvenstveno zato što je dom dobijen u redovnoj proceduri gde je bitan uticaj imao i prosek ocena u indeksu, koji je iznad osam. Ipak, uslovi za smeštaj slepog lica i njegovog pratioca su neodgovarajući, odnosno iznuđeni. Međutim, novca za bolje nema, jer Milan ni posle 16 godina od teškog povređivanja ne može da ostvari pravo na materijalnu nadoknadu u vidu civilne invalidnine.
– Bez obzira na to što je zapisnik sa uviđaja uništen prilikom bombardovanja zgrade MUP-a u Valjevu, tokom agresije NATO-a, dobro je poznato da se moja nesreća dogodila 1996. godine kada sam kao dvanaestogodišnji dečak našao detonatorsku kapislu u okolini kuće u Valjevskoj Kamenici. Ona nije pala s neba već je zaostala ili odbačena tokom nekog od prethodnih ratova. Tu opasnu stvarčicu uneo sam u kuću i dok sam je razgledao ona se u jednom momentu aktivirala. Prilikom eksplozije ostao sam bez tri prsta na levoj ruci, levo oko mi je odmah stradalo, dok je desno teško povređeno. Praktično istog dana počela je borba mojih roditelja da mi spasavaju vid i to je činjeno putem desetina pregleda i konsultacija, kao i šest operacija koje su obavljene na klinikama u Belgiji, Moskvi i Beogradu. Paralelno, moja mentalna konstitucija, volja, ambicije, a kasnije i inat, nisu mi dopuštali da klonem, već sam nastavio sa školovanjem i nadom da ću jednog dana izaći iz sveta tame. U specijalnoj srednjoj školi za slabovide i slepe osobe „Veljko Ramadanović“ u Zemunu bio sam đak generacije. Nije bilo ni dileme oko fakulteta na koji sam se upisao posle uredno položenog prijemnog ispita – kaže Milan, ne skrivajući razočarenje u ponašanje države i njene administracije koja se „slepo“ pridržava novog uputstva da se pravo na invalidninu ne može ostvariti uz dva ili više svedoka, već samo uz dokumentovan, papirni dokaz.
Kako je skončao njegov dokaz, odnosno zapisnik sa uviđaja videlo je nekoliko hiljada Valjevaca, jer se zgrada negdašnjeg MUP-a nalazila u centru grada. Milan dodaje da je ceo slučaj u Upravnom sudu, a ako i tamo bude odbačen, kao poslednje instance preostaju mu Ustavni sud Srbije i Strazbur, jer, kako je naglasio, za ono što se njemu dešava ne trebaju oči da bi se videla istina.
Milanova majka Branka je do njegovog povređivanja radila u konfekcijskom preduzeću „Uzor“ u Valjevu. Posle nesreće u potpunosti se posvetila njegovom lečenju i školovanju. Iako su prolazili kroz izuzetno teške situacije, nijednom, kaže, nisu istakli belu zastavu, jer su Milanova volja, borbenost i vera u uspeh kao lokomotiva vukle napred. Najgori osećaj bio je što su sve vreme apsolutno nemoćni da dokažu Milanovo pravo na materijalnu nadoknadu, odnosno civilnu invalidninu koja bi ih spasla svih poniženja i ispaštanja. Ako izgori dokaz, mora li i čovek, pita se ova odvažna i požrtvovana majka.
– Zbog sve ozbiljnijih materijalnih problema bili smo primorani da se za pomoć obratimo gradskoj upravi Valjeva. Nismo kukali, jer takvog ponašanja nije bilo ni pre tri godine kada je dovedeno u pitanje dalje Milanovo školovanje. Koliko god dobijemo, bićemo zadovoljni i zahvalni i to će nas dodatno osnažiti i motivisati da nastavimo ovu tešku, ali i izazovnu porodičnu borbu koja je do sada dala ogromne rezultate. Do cilja su ostale još dve godine što nije previše, ali ni malo – kaže Branka, iz čijeg razgovora smo mogli da dokučimo neskriveni optimizam i očekivanje da će onog dana kada Milan bude diplomirao na fakultetu ponovo progledati.
Budo Novović
objavljeno: 05.02.2012
