Izvor: Politika, 19.Nov.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Akcijaši od osamdeset leta
Stari iz sela Kamenica nadomak Niša formirali grupe za samopomoć, izgradili most, sređuju javne površine, prave klupe i tarabice, dovode lekare u sela u kojima ih nije bilo decenijama…
Kamenica kod Niša – Procene su da po selima Srbije živi nešto više od 42.000 starih, samih, koje su najmiliji i komšije zaboravili. Velja, Nenad i Dragutin, okupljeni u Udruženju za lokalni razvoj iz sela Kamenice kod Niša nisu među njima. Oni su preuzeli stvar u svoje ruke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i u okviru projekta „Trećedoba” formirali grupe za samopomoć vršnjacima, sredili crkvu, obnovili česmu lekovite vode, sami projektovali i izgradili most od 20 metara, posadili više od 200 borića, prave i popravljaju klupe i tarabice oko javnih površina, organizovali su i dolazak terenskih lekara koji su prvi put posle nekoliko decenija obišli pojedine zaseoke u okolini.
– Radimo i nemoguće stvari – ovim rukama smo nasipali rizlu i to čitav kilometar od sela do crkve. Sproveli smo čak i skrining preglede za rak dojke i to pre ove državne akcije – govore nam uglas Nenad Jovanović (81), predsednik, Velja Petrović (75) i Dragutin Đorđević (65), pokazujući plakat na zidu glavne prostorije u nekadašnjem Vatrogasnom domu koji su renovirali i pretvoriliu „Klubzastarije”.
Ko je najstariji u selu, pitamo. „Moj otac, ima 89 godina”, odgovara Dragutin, najmlađi u ovoj grupi. Domaćinski nam nude kafu da se zgrejemo (a ko odbije kafu, mora rakiju), šaleći se neprekidno. Na ovim klupama koje su sami napravili za jedan dan igraju šah, karte, domine… Najbolji je onaj koji izgubi, jer plaća piće, objašnjavaju nam i odvode u prizemlje da pokažu vatrogasnu opremu koju čuvaju punih 50 godina.
– Do 1961. godine nas je bilo mnogo više, bilo je i raznih takmičenja. Dugo je sve stajalo prazno, zapušteno, a onda smo sve obnovili, klupe i stolice smo isto sami napravili, svako ima neki zanat u rukama. Sad nas je tridesetak članova, ima i mladih… Ako nešto treba da se uradi odmah se organizuje akcija, mi smo generacije koje smo tako vaspitavane i tako živele. I svi se lepo slažemo – pričaju Velja i Nenad.
Dejan Mitić je 1973. godište i živi u Kamenici. Na naše pitanje odakle on u ovoj priči, odgovara da je ekonomski nezavisan, da je njegov izbor da popodne provodi tako što će pomagati onima kojima je to najpotrebnije i da je to naučio u porodici, pre svega od oca.
On objašnjava da je bilo sela u kojima nije bilo ambulante, prodavnica, niti asfalta, da su imali jedno selo gde je pre nekoliko meseci prvi put zazvonio telefon…
– Projekatjerazvijenuseoskim, planinskimoblastimajugoistočneSrbije koja su slabo naseljena i topretežnostarijimstanovništvom. Ima tu raznih životnih priča, a veliko siromaštvo je izvor svih problema. Baš zbog toga stari su usvojili modelsamopomoći za podrškuvršnjacima, iako moramo priznati da je ovde jedna od retkih lokalnih samouprava koja pruža podršku ovakvim projektima – kaže Mitić.
Slaviša Dinić, predsednik Gradske opštine Pantelej (koja obuhvata najstariji i najslavniji deo Niša), kaže da ovo jeste jedna od najsiromašnijih opština sa oko 52.000 stanovnika, s pet gradskih i 12 seoskih sredina, ali da se uprava uvek odaziva i finansijski i radnom snagom.
– Trebalo ih je samo malo „pogurati” i sad ih ne možeš zaustaviti, razmahale se čikice, dogovaraju akcije, imaju ideja i vremena, znaju gde i pare da nađu. Kada smo prvi put proslavili 8. mart bilo je četrdesetak žena, a sad dolaze iz susednih sela, nije ni sala škole dovoljna – nadovezuje se Mitić.
Dejan Petrović, tvorac nagrade Erste fondacije za društvenu integraciju koja je stare iz Kamenice nagradila sa 16.000 evra pošto su ušli u finale kao jedan od 30 najboljih projekata u konkurenciji više od 1.800 prijava iz 12 zemalja, kaže da se na prste jedne ruke mogli pobrojati projekti za stare.
A u Kamenici se stalno nešto radi – duž stepenica su naslagani džakovi cementa. Na zidu dominira uramljena crno bela fotografija iz 1962. godine. Od 11 članova, ostalo ih je samo četvoro.
– Imamo dosta napuštenih kuća, sve je uglavnom otišlo u Niš 1947–1948. godine i sad se vraćaju, a njihovi mladi ostaju u gradu. Evo u Kamenici je 350 kuća, a u Nišu nas je u 400 – priča Nenad koji je u gradu živeo 40 godina i sad se vratio u Kamenicu. Kažu i da imaju tri prodavnice, dobro snabdevene, imaju i telefon i internet, ali ga slabo koriste, uglavnom kad dođu unuci. Novine im slabo stižu, ali kažu da čitaju „Politiku”.
Nedostaje im kanalizacija, problem je i voda jer je vodovodna mreža stara. Ispred zgrade doma zbog nedostatka vode nisu uspeli da zasade cveće i drveće, ali planiraju dogodine.
Na odlasku obilazimo i divlju deponiju koju su stari očistili i od koje će napraviti vidikovac. Projekat Treće doba” sada je prerastao u „Zlatno doba” i proširio se i na druge opštine.
Sandra Gucijan
objavljeno: 20.11.2011
