Izvor: Politika, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ajkula, za sada, samo na filmu
Da li je isticanje crvenih zastavica na plažama u Crnoj Gori bilo opravdano veliko je pitanje, jer ne možemo potvrditi, niti demantovati, da li su viđene ajkule ili neki drugi morski organizmi, kaže kotorski ihtiolog dr Aleksandar Joksimović
Kotor – Leto na izmaku u Crnoj Gori biće upamćeno po nezapamćenom strahu od ajkule. Crvene zastavice osvanule su na brojnim plažama od Ulcinja i Bara do Herceg Novog, a lučkim kapetanijama i Upravi pomorske sigurnosti svakodnevno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su stizali pozivi kupača koji su tvrdili da su ugledali morsku neman. Ribarstveni biolog kotorskog Instituta, dr Aleksandar Joksimović, kaže da su horor renomeu ovog fascinantnog stanovnika mora doprineli holivudski filmovi, i da se letošnji "susreti" sa morskim psom ne mogu ni potvrditi, niti demantovati.
– Da li je isticanje crvenih zastavica na plažama u Crnoj Gori bilo opravdano veliko je pitanje, jer ne možemo potvrditi, niti demantovati da li su viđene ajkule ili neki drugi morski organizmi. Leđno peraje koje zaranja u vodu i izranja ispod površine ne može biti siguran znak da je reč o morskim psima. Kada vidite da nešto izranja iz vode ispred vas i uočite leđno peraje sigurno ćete pomisliti da je reč o ajkuli. To, naravno, ne mora biti tačno. Kitovi i delfini koji žive i u Jadranu zavise od vazduha, pa moraju svakih 20 minuta da isplivaju na površinu. Ukoliko se taj izron desi u blizini kupača izazvaće paniku – kaže Joksimović.
Kotorski ihtiolog ističe da se ajkula sigurno može prepoznati na prvi pogled po repnom peraju koje je različito od morskih sisara. Ono je, kao i kod ostalih riba, u istoj ravni sa leđnim, a kod kitova i delfina pod uglom od 90 stepeni, paralelno sa površinom vode. Na daljinu, to je jedini način pouzdanog raspoznavanja.
U Jadranu živi 27 vrsta ajkula, a svega četiri su opasne po čoveka. Da je mnogo veći strah od stvarne opasnosti svedoči i podatak da se u proseku godišnje u svetu zabeleži oko stotinu napada morskog psa – svega nekoliko sa fatalnim ishodom, dok istovremeno od čoveka strada više od milion primeraka ovog morskog organizma. Opstanak ovih fascinantnih stanovnika mora, koji su se neznatno promenili u poslednjih 400 miliona godina, u stvarnosti je veoma ugrožen, kaže Joksimović, podsećajući da je s profesorom i kolegom Slobodanom Regnerom 1998. godine u "Politici" objavio članak pošto je ulovljeno mladunče bele ajkule u Rafailovićima. Naslov teksta bio je "Čovek je ajkuli morski pas".
"Ajkule su bile na meti ribolovaca naročito nakon nakon Drugog svetskog rata kada su milioni morskih pasa ubijeni. U to vreme nije se sintetički proizvodio vitamin A i vitamin D. Jetra koja zauzima čak trećinu njihovog tela sastoji se iz tri režnja i veoma je bogata tim vitaminima, pa je zbog toga ajkula bila predmet lova. Iako se danas ti vitamini proizvode sintetički, progon ajkule nije prestao. Love se zbog peraja i supe koja se od njih pravi i koja je izuzetno popularna kod Kineza, zatim zbog zuba i tvorevina od kože i ukrasnih predmeta koji se od nje prave. Ajkule su i dalje prilično ugrožena vrsta. Čak i najveća od njih, velika bela ajkula nalazi se na crvenoj listi kao izuzetno ugrožena vrsta čiji je opstanak doveden u pitanje. Pored bele ajkule zaštićen je i morski pas "Lamna Nasus", velika ajkula koja obitava i u Jadranu. Te dve vrste su, uz saglasnost našeg instituta i na preporuku međunarodnih organizacija, uvrštene u crvenu knjigu zaštićenih vrsta u našem delu Jadrana", ističe Joksimović.
Jedini zabeleženi napad ajkule na čoveka sa tragičnim epilogom na Crnogorskom primorju desio se davne 1953. godine na budvanskoj plaži Mogren. Student iz Beograda je skočio sa stene u more i očevici su posvedočili da je nesrećni momak skočio ajkuli ravno u čeljusti.
"Kakva je to bila ajkula i koja vrsta do dan danas ne znamo. Od tada nije bilo bliskih susreta sa ajkulama osim kad su ulovljene u mreže ili na parangalu, što se opet završi kobno po njih a ne po ribare. Iz literature i kontakta sa kolegama iz Instituta za oceanografiju i ribarstvo iz Splita potvrđeno je nekoliko napada u Jadranskom moru i oni su se, po pravilu, dešavali na pučini. Meta napada bili su kupači koji su se jahtama otisnuli daleko od obale i skakali u more. Kada se nađu u tom ogromnom plavom prostranstvu plivanjem i pokretima izazivaju ajkule koje su u blizini. Morski psi su savršeni organizmi koji imaju nekoliko čula više od čoveka. Imaju senzore za elektromagnetna polja i osetljive su na vibracije u vodi. U toj tišini nešto što se mrda u vodi izazvalo je pažnju i nesrećni kupači postali su njihov plen. Na samoj obalnoj liniji i uz obalu nema podataka da je ajkula napala kupača ili da je došlo do bliskog susreta", tvrdi ihtiolog kotorskog Instituta za biologiju mora.
Modrulj je najčešća velika ajkula u Jadranskom moru. Podaci govore da je ona češće u južnom nego u srednjem ili severnom Jadranu. Često se lovi, pa je i hercegnovski ribar Marjan Ovas početkom leta ulovio primerak dugačak 3,5 metra na osam nautičkih milja od obale.
"Sedamdesetih godina jedna ajkula je verovatno za brodom ušla u Boku. Kao što je poznato, morski psi moraju stalno da plivaju jer je sistem za razmenu gasova takav da kroz škrge mora uvek prolaziti sveža morska voda, pa mogu dnevno preplivati i po sto kilometara. Kada je ušla u Bokokotorski zaliv verovatno je imala osećaj da je u kavezu, jer gde god bi krenula nailazila je na obalu. Tako zbunjena izletela je na risansku plažu i nasukala se u plićaku", priča Joksimović o potvrđenoj "poseti" ove "semipelagične vrste" Boki.
Željko Komnenović
[objavljeno: 26.08.2007.]
