Izvor: Politika, 09.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AB života vredna
Kod nas je najređa krvna grupa AB, a samo 15 odsto populacije je RH negativno. – Muškarci mogu da daju krv na svaka tri meseca, a žene na svaka četiri
U Srbiji je svakih 100 sekundi potreban davalac krvi za decu i odrasle kojima je ova dragocena tečnost neophodna da bi preživeli. Situacija je još dramatičnija leti, kada je konstantna nestašica, jer krv ima svoj rok trajanja.
Dr Marina Sinđić-Milićević, lekar specijalista transfuziologije Instituta za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << transfuziju krvi Srbije, kaže za "Politiku", da dobrovoljni davalac krvi može da bude svaka zdrava osoba od 18 do 65 godina. Bez krvi nema medicine, jer nijedna operacija ne sme da počne ako krv nije spremna. Osnovno načelo jeste da krv čeka pacijenta, a ne pacijent krv.
– Davanje krvi je potpuno bezopasno, bezbolno i kratkotrajno. Potrebno je samo izdvojiti pola sata vremena da bi se nekom spasao život, jer svakoj četvrtoj osobi bar jednoj u životu bude potrebna transfuzija. Znači, danas ti nekom davanjem krvi pomažeš, a sutra već možda neko i tebi – ističe dr Sinđić-Milićević.
Kad davalac dođe da da krv, prvo bude pregledan. To je kratki lekarski, internistički pregled: merenje krvnog pritiska, provera srca i pluća, vađenje krvi iz prsta i provera hemoglobina. To znači da anemična osoba ne može da bude davalac krvi. Osim toga, davaocu se urade i testovi na sve infektivne bolesti. Samo zdrava osoba može da da krv. Prema pravilima, muškarci mogu da daju krv na svaka tri meseca, a žene na svaka četiri, objašnjava naša sagovornica.
Davaoci po pozivu
Prema njenim rečima, cela procedura davanja krvi ne traje duže od deset minuta, a oprema koja se koristi za vađenje krvi apsolutno je sterilna, za jednokratnu je upotrebu i otvara se pred davaocem, a posle davanja krvi se baca.
– Davaocima se uzima 450 mililitara krvi, što je manje od 10 odsto od ukupne količine krvi koju osoba ima. Tu količinu organizam i ne registruje kao gubitak. Postoje privremena stanja kada osoba ne može da da krv već je potrebno da prođe određeno vreme. To su situacije kada osoba ima grip, prehladu, akutne infekcije, ako uzima određene lekove ili neposredno posle neke hirurške intervencije. Takođe, postoje trajna stanja kada osoba ni u kom slučaju ne može da da krv. To su hronične bolesti, posebno bolesti kardiovaskularnog sistema, dijabetes, tuberkuloza, maligna stanja, oboljenja bubrega – naglasila je dr Sinđić-Milićević.
Postoje i davaoci krvi, objašnjava ona, po pozivu i to je najčešće u slučajevima retkih krvnih grupa.
– U svakoj populaciji postoje češći i ređi ABO i RH sistemi krvnih grupa. Kod nas je najređa krvna grupa AB, a samo 15 odsto populacije je RH negativno. Institut pokriva sve republičke potrebe za krvlju, ali postoje periodi, kao što je leto, kada je konstantna nestašica krvi, jer ova dragocena tečnost ima svoj rok trajanja i to je 35 dana. U tim periodima, u izuzetnim slučajevima postoje i namenska davanja krvi (rodbina, prijatelji...). Međutim, to se izbegava, jer se pri davanju krvi, prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, poštuju tri osnovna principa: dobrovoljnost, besplatnost i anonimnost. Takođe, u periodima nestašice krvi odlažu se hladne operacije (one koje nisu urgentne) – ističe dr Sinđić-Milićević.
Ona naglašava da niko kome je bila potrebna hitna operacija nije ostavljen da čeka zbog nestašice krvi. U Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije postoji odeljenje Instituta iz koga se obavlja distribucija krvi i krvnih derivata po svim klinikama Kliničkog centra
Dobrovoljni davaoci krvi koji su u radnom odnosu, dodaje naša sagovornica, dobijaju prema zakonu dva neradna dana. Ali, ne da bi se oporavili, kako se često misli, već je to zahvalnost države za njihov humani gest.
Dragocena krvna plazma
– Osim toga, u Institutu davaoci dobijaju i "obrok zahvalnosti", koji takođe nema medicinsko opravdanje, već je i to zahvalnost naše institucije. Svi dobrovoljni davaoci dobijaju knjižice u koje se upisuje kada su dali krv, a i oslobođeni su participacije. Pogrešno je ubeđenje da davanje krvi stvara zavisnost. To je netačno, jer krv možete dati jednom i nikada više, ali i tri ili četiri puta godišnje – kaže dr Sinđić-Milićević.
Pored dobrovoljnog davanja krvi, ističe ona, postoji i dobrovoljno davanje krvne plazme. Plazma je tečni deo krvi u kojoj se nalaze krvne ćelije. Ona se daje preko specijalnih aparata pomoću kojih se izdvaja samo tečni deo krvi, a krvne ćelije se vraćaju davaocu. Plazma se može davati na 15 dana, a posebno je potrebna bolesnicima u postoperativnom periodu i kod težih opekotina. Osim toga, neki davaoci plazme su imunizovani na pojedine bolesti. To u praksi znači da se izdvajanjem gamaglobulina iz njihove plazme mogu dobiti neki od seruma (tetanus, besnilo...).
– Takođe, postoji specijalno davanje krvnih ćelija, najčešće trombocita, koji se može obavljati na četiri do pet dana. Na svim ovim aparatima nalaze se specijalni setovi za jednokratnu upotrebu – dodaje dr Sinđić-Milićević.
Iz klasično date jedinice krvi, ističe ona, izdvajaju se pojedinačne komponente koje su potrebne pacijentima, i na taj način krv se racionalno troši.
Pre i tokom davanja krvi nije potrebna nikakva posebna priprema.
– Prilikom transfuzije, retko se pacijentu daje puna krv, da mu se ne bi opteretio kardiovaskularni sistem, već dobija samo one elemente koji su mu neophodni. Davanjem krvi, svaki davalac oseća zadovoljstvo što je nekome pomogao, ali i proverava svoje zdravstveno stanje. Postupak je jednostavan, bezbedan i kratak, međutim, saznanje da ste nekom spasli život traje čitavog života – zaključuje dr Sinđić-Milićević.
Gordana Bašović
[objavljeno: 09.08.2006.]
