Izvor: Kurir, 16.Maj.2015, 06:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
7 priča o pobedi nad Nemcima
Teške borbe u Drugom svetskom ratu stvorile su veliki broj heroja
1. Šesti lovački puk
Tokom bombardovanja 6. aprila 1941. hitlerovcima su se herojski suprotstavili najbolji jugoslovenski piloti
Iako su uoči rata jugoslovenska vrhovna komanda i vlada proglasile Beograd „otvorenim gradom“, nemačko ratno vazduhoplovstvo je 6. aprila 1941. napalo i razorilo prestonicu Jugoslavije. Hitlerovcima su se suprotstavili piloti Šestog lovačkog puka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir <<
Elitna jedinica
Ovo je bila elitna vazduhoplovna jedinica, imala je dobro obučeno ljudstvo i najmodernije avione, stacionirane na aerodromu „Zemun“. U vazdušnim borbama 6. i 7. aprila piloti ovog puka oborili su između 42 i 48 aviona.
U tom neravnopravnom sukobu iznad Beograda poginulo je 11 jugoslovenskih pilota. Desetorica su bila iz Šestog lovačkog puka: Miloš Žunić, poginuo 6. aprila kod Pančeva; Miho Klavora, poginuo 7. aprila kod manastira Krušedol; Vladimir Gorup, poginuo 7. aprila; Karlo Štrbenk, poginuo 6. aprila kod Glogonjskog rita; Dobrica Novaković, poginuo 6. aprila kod Beograda; Branislav Todorović, poginuo 7. aprila; Jovan Kapešić, poginuo 7. aprila kod Beške; Milivoje Bošković, poginuo 7. aprila kod Kovilja; Dušan Borčić, poginuo 6. aprila, pao u Sarajevsku ulicu, i Milutin Petrov, poginuo 7. aprila kod ušća Tise u Dunav.
Kapetan Živica Mitrović, koji je poginuo 6. aprila kod Šida, pripadao je Drugom vazduhoplovnom puku.
Pilot Đorđe Stojanović, govoreći o tim danima, rekao je: „Svako se za nešto rodi, a mi smo se rodili za pilote. Imali smo sve potrebno - odvažnost, borbenost, spretnost, i bili smo vitezovi!“ Ostavio je sećanje na 6. april:
„Oko sedam časova dat je znak vazdušna opasnost jer su se Beogradu približavale dve velike formacije nemačkih bombardera i lovaca sa severa - jedna duž Tise, a druga Dunavom. Potrčali smo ka avionima, čiji motori su već bili zagrejani. Komandir Miloš Žunjić je komandovao viknuvši: ‚Za mnom, pali i poleći po patrolama!‘
Poleteo sam za vođom patrole i komandirom Milošem Žunjićem. Posle pet minuta, na visini od 3.000 metara između Batajnice i Pančeva, primetio sam Nemce. Komandira nisam mogao da opomenem, jer mi radio-stanica nije radila.
Besramni potez
Kapetan Miloš Žunjić je oborio jedan nemački bombarder „hajnkel“, ali odmah zatim je bio pogođen. Uspeo je da iskoči iz zapaljenog aviona i otvori padobran, ali pilot „meseršmita“ ga je presekao mitraljeskim rafalom! Veruje se da je ovaj besramni potez, nesvojstven nemačkim avijatičarima, koji su tada još uvek negovali viteške tradicije iz Prvog svetskog rata, bio isprovociran neočekivano žestokim otporom.
Mnogo žrtava
U ofanzivi na Drvar nemački gubici su bili 789 ubijenih, 929 ranjenih i 57 nestalih. Nemci su gubitke partizana procenili na 6.240 mrtvih zajedno sa zarobljenima i civilima
Lukavstvo ili greška
Generacije su učene da je Tito naredio da se sruši most preko Neretve, a onda su naši preko noći ponovo sagradili most i napali ih. U stvari, rušenje je bila loša procena, a izgradnja iznuđena
Majku li im fašističku
Sava Kovačević je zgrabio italijanskog vojnika i jednim pokretom mu slomio vrat. „Evo, ovako s njima!“, rekao je bacivši Italijana u stranu. „Nijesam ja došao u njihovu zemlju da se bijem, nego oni u moju, majku li im fašističku!“
U Beogradu su borbe vođene za svaku zgradu, a nacionalni teatar je iz jednih ruku u druge prelazio tri puta
Borbe za oslobođenje Beograda bile su krvave, vođene za svaku zgradu posebno! Narodno pozorište je, tako, prelazilo iz jednih ruku u druge tri puta. Sovjetska pešadija je u talasima napadala iz Kolarčeve, a Nemci su ih puštali da priđu na 50 metara od zgrade i tada kosili rafalima.
U drugoj fazi bitke, koja je trajala dva dana, partizani su držali pozornicu, a Nemci gledalište!
Sahrana vojnika
Za to vreme u podrumu pozorišta krilo se nekoliko glumačkih porodica - Viktor Starčić, glumački i bračni par Zora i Aleksandar Zlatković, pa šef elektrocentrale...
Kad su Nemci odlučili da se povuku, polili su sedišta benzinom i upalili. A glumci i bifedžija ugasili su požar vinom!
U bici za oslobođenje Beograda komandant Prve armijske grupe NOVJ bio je Peko Dapčević. Ruskim korpusom zapovedao je Vladimir Ždanov.
Hronike beleže da je 22. oktobra 1944. „Ždanov uzeo lopatu u ruke i odlučno je zario u meku zemlju Pozorišnog trga, današnjeg Trga republike. U tišini, pratili su ga njegovi oficiri, ali i oficiri jugoslovenske armije, s generalom Pekom Dapčevićem na čelu. U raki u samom srcu glavnog grada, tik uz statuu kneza Mihaila, tog dana su svečano sahranjeni ostaci crvenoarmejaca.“
Ždanov će, 20 godina kasnije, 19. oktobra iz Moskve poleteti u Beograd na proslavu jubileja oslobođenja, ali avion će udariti u Avalu.
Tek oslobođeno beogradsko građanstvo, očekujući da dođu Englezi i oteraju komuniste, pitalo se zašto Tito nije Koču Popovića, potomka jedne od najbogatijih prestoničkih porodica, postavio za komandanta operacije. Zašto njemu nije dao da bude „oslobodilac Beograda“? Umesto toga, poverio mu je da u oslobođenom Beogradu 25. oktobra održi govor i najavi „pravdu koja uključuje osvetu“ - stroge kazne za saradnika okupatora. Koča će šest meseci kasnije osloboditi Zagreb, a glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić biće streljani jer su igrali u predstavama tokom okupacije. Žanka Stokić biće osuđena na gubitak građanske časti...
Parastos vojnicima
Dvanaestog novembra 1944. u beogradskoj Sabornoj crkvi održan je parastos svim ruskim i našim vojnicima izginulim prilikom oslobođenja Beograda. Parastosu su prisustvovali predstavnici AVNOJ, Nacionalnog komiteta, odnosno vlade, Vrhovnog štaba NOVJ, komandant Beograda, predstavnici Crvene armije, i naši i ruski oficiri i vojnici, kao i veliki broj Beograđana.
Oslobodioci su Boga ukinuli kasnije...
Ukidanje časti
Vođa crvenoarmejaca tokom oslobođenja jugoslovenske prestonice Vladimir Ždanov imao je ulicu u centru Beograda do dolaska demokratskih vlasti. Ima je opet, od posete Dimitrija Medvedeva 2009, samo je malo dalje od centra
Porcija je sadržala 100 ml votke ili 300 ml vina dnevno, ali vojnici i oficiri težili su tome da pronađu dodatne izvore alkohola
U teškim uslovima života, stalno umorni i pod borbenim stresom, vojnici i oficiri nisu mogli da se leče odmorom ili relaksacijom, već su koristili alkohol kao sredstvo za oslobađanje od duševnih i fizičkih patnji. Osim borbene porcije (100 ml votke ili 300 ml vina dnevno), vojnici i oficiri težili su tome da pronađu dodatne izvore „tečnog zaborava“. Pijanstvo se pretvorilo u jedan od najčešćih i najblaže kažnjavanih prekršaja.Spaljivanje fabrike
Delovi 31. streljačkog korpusa 46. armije 2. ukrajinskog fronta prešli su 20. septembra granicu Srbije u Banatu. Prilikom prolaska jedinica Crvene armije kroz mesto Jaša Tomić neki meštani su vojnike odveli u fabriku likera „Keliko“, gde su uz obilje pića zajednički počeli da proslavljaju oslobođenje. Veliku burad s raznim vrstama pića otvarali su iz automata - rafalom. Betonski podrum pretvoren je u veliku bačvu raznih pića. Vojska je zahvatala alkohol čime je stigla: benzinskim kantama, kofama - jednom rečju, šta je ko imao. Pošto je zapretila opasnost da se zbog ove vrste slavlja poremete planovi vojne komande, jedan viši oficir zapalio je skladište. U ogromnom plamenu, koji se u kišnoj noći dizao put neba, izgorela je cela fabrika.
U Pančevu je, nekoliko dana nakon ulaska partizana u grad, osvanuo plakat: „Nemački stanovnici grada Pančeva otrovali su vinom deset vojnika Crvene armije. Kao odgovor na to, streljano je dvesta pedeset Nemaca - stanovnika Pančeva“. Dalje se navodio spisak streljanih, na kojem su bili predsednik lokalnog Kulturbunda (organizacije koja je okupljala Nemce i propagirala nacizam), gradonačelnik, bivši esesovci itd. Jedanaesti na spisku bio je Gros - kafedžija. Njegovo prezime pratila je lakonska opaska - „veliki fašista“, pa još 16 nemačkih prezimena sa isto toliko lakonskih karakteristika. Najzad još 223 Nemca za koje je rečeno samo to da su stanovnici grada Pančeva. Na kraju je stajalo: „Upozoravamo sve Nemce da će dalje za svakog otrovanog crvenoarmejca ili partizana biti streljano ne 30, već 100 ljudi!“
(Iz teksta Alekseja Timofejeva, naučnog saradnika Instituta za noviju istoriju Srbije, objavljenog u Njuzviku.)
Veliki gubici
Frano Cetinić, koji je umro 2006. godine, povodom 60. godišnjice pobede nad fašizmom napisao je: „Samo u toj poslednjoj bici za Berlin, od 25. aprila do 2. maja, Crvena će armija izgubiti 300.000 svojih vojnika, više od ukupnih američkih gubitaka od 1941. do 1945. na svim ratištima, od pacifičkog, preko severnoafričkog do zapadnoevropskog i centralnoevropskog fronta.“
Streljanje
U Pančevu je, nekoliko dana nakon ulaska partizana u grad, osvanuo plakat: „Nemački stanovnici grada Pančeva otrovali su vinom deset vojnika Crvene armije. Kao odgovor na to, streljano je dvesta pedeset Nemaca - stanovnika Pančeva“
Čast slavonskim proleterima
„Slavonski proleteri imaju veliku čast da razoružaju ustašku rulju koja je četiri godine ubijala nevini narod, starce, žene i malu djecu, spaljivala sela na Kordunu, u Lici, Bosanskoj Krajini, Baniji i Slavoniji“, rekao je Milan Basta
