Izvor: mojenovosti.com, 01.Jul.2020, 17:49

ЈОШ СЕ НЕ ЗНА ДАН САХРАНЕ ЧЕСТИТОГ ДЕЈАНА ЧАРКИЋА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО СА СКЕЛЕ У БЕОГРАДУ

ЈОШ СЕ НЕ ЗНА ДАН САХРАНЕ ЧЕСТИТОГ ДЕЈАНА ЧАРКИЋА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО СА СКЕЛЕ У БЕОГРАДУ

Падају људи ко снопље покошено сваки дан, падају и гину , или трајно остају инвалиди . Падају са скела , са кровова , са електичних бандера , са грађевина итд .
Многи од њих раде на црно, без заштитне опреме , раде у време кад је појачано негативно сунчево зрачење и кад су они који су имали среће да живе у раскоши својих домова и удобних фотеља уз клима уређаје и не сањају , да се неким сиромашним људима , који нису били вести и сналажљиви око ,, леве руке и десног џепа,, нит су се увлачили политичким партијама , у сред тропске врућине можда дехидрирали , или завршили трагично као што је завршио и Дејан Чаркић душа од човека , марљив и вредан , који се није стидео никаквог поштеног посла , нити да помогне оном ко је у невољи иако је сам живео у оскудици , али није кукао , није се понижавао, борио се и ишао даље .


Као прво у самом старту код ове трагедије дошло је до неопростивог пропуста, све новине су објавиле да је пао радник са скеле и иницијале у једној реченици, да се то десело негде у Београду , да је у питању мушкарац стар 37 . година и то је све, али то је велика неправда . Тај радник није репа без корена има своје име и презиме , датум рођења , школске другове, родбину, комшије . Његову погибију ни челу државу да дате онима коме је он значио нешто у животу и коме је родбина , ништа не значи , јер је сваки људски губитак ненадокнадив и сваки човек јединствен и непоновљив .

Шта се дешавало , за ових шест дана где мештани Мачванског Прњавора са сузама у очима сваки дан пролазе кроз Чаркић сокак или позивају чланове родбине да сазнају о месту и датуму сахране несрећног младића. а о датуму сахране мук, нико ни реч не зна.
Да ли ће после ове трагедије и после многобројних трагедија , где људи раде или на црно или са уредним папирима , али без заштитне опреме одговарати било ко . Да ли ће се неко постидети празних колевки и нерођених синова и кћери овог примерног младића , који се није остварио као отац и родитељ , нити могао да стекне своју породицу , јер и кад би нашао посао , или би га уцењивали или му не би платили и са том праксом мора се прекинути. Падају људи ко снопље са приколица, грађевина , бандера , мостова , гину , разбијају се ко тутлићи , ударајући слепочницом у ту крваву и горку кору хлеба , честитог радника жуљевитих руку, који свој живот није дао у залагаоницу да би у хладовини своје собе био воајер гледајући у време светске економске кризе риалити програме . Ни сама породица не зна кад ће бити сахрана , комшије , школски другови, родбина очекују сваки час. Али та папирологија је везала руке , наводно треба да стигну резултати везани за ковид па тек онда да се приступи обдукцији. Породица Деана Чаркића не познаје никог у институту Батут , ниди неког ко се бави судском медицином да се процедура око сахране убрза.
Ово није вапај само једне породице , већ вероватно заједнички проблем многих који су изгубили своје најмилије. Те проклете скеле, куку, леле , сестре, мајке, сеје недочекане зоре беле , свуд кукњаве, ретко где весеље, у овим ,, џорџорвеловским ,, смутним радијским временима…..

Славица Јовановић новинар и књижевник

Nastavak na mojenovosti.com...