Izvor: Vesti-online.com, 11.Avg.2012, 04:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zemlja krevet, nebo pokrivač

Mahala Gajina Dolina, u planinskom selu Nova Brezovica, skrajnuta je od puta. Kao kamen s visa bačena je dole, pored jaruga i dubodolina. Dok se spuštamo zemljanim, krivudavim putem probijamo se između zaseka zemlje, obraslih divljim kupinjacima, kao kroz tunel tražeći mahalu kako bi ugledali svetlost i znake života u ovoj nedođiji.

SAMO ZGARIŠTE: Dobrivoje i Velica Stanojević sa ćerkom i unucima

Odjednom, puca vidik. Pored duboke jaruge, na zaravnini, zgarište >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << kuće donosi jezu i tugu. Siromašna familija Stanojević, i ranije bogu teška, sve što je imala izgubila je u vatrenoj stihiji za petnaestak minuta, u nedelju, 22. jula, u rano jutro.

Oko pomoćne zgrade, nalik na štalu ili ambar, sede izbezumljeni, očiju uprtih u zgarište, starina 69-godišnji Dobrivoje, njegova supruga 74- godišnja Velica, 34-godišnja ćerka Danijela i njena deca 17-godišnja Miljana, 16-godišnji Bojan, 10-godišnji Miloš i šestogodišnji Strahinja.

- Nestade očevina, naša muka, proguta vatra gnezdo ovim vrpačićima, mojim unučićima. Gde ćemo ubogi i siroti, gde ćemo kad zahladi, stud napadne - nariče starina i guši se u suzama.

  ZA DORUČAK KORICA HLEBA: Sofra pod vedrim nebom

Nek su čeljad živa

Ćerka Danijela trči ka njemu, umiva ga vodom. Pokazuje na ostatak kuće, priča o jakoj vatri koja je istopila uređaje za domaćinstvo, u kojoj je otišlo sve što su imali od hrane, za njih i stoku, a potom i odeća...

Požar su gledali Dobrivoje i Velica, trčali bespomoćno oko kuće, zapomagali, vrištali... Čule su komšije, kojih je malo u blizini, dotrčale, ali samo su mogli da prisustvuju stravičnom prizoru. Sve je izgorelo za petnaestak minuta.

 

Ništa nije ostalo

 

Danijela pokazuje stvari, sve što su roditelji, ona i deca imali izgorelo je. To što imaju na sebi, što im se zateklo, to je sve.

- Izgoreo je šporet na drva, električni šporet, frižider, kreveti, sto stolice, ormani, od kašike i viljuške do šerpi i lonaca - sve! Hrana koju smo imali, brašno, velika kaca sira koji proizvodimo, krompir, pasulj - sve! Katastrofa - uzdiše mlada žena, samohrana majka, koja u ovom času pomoć jedino može da očekuje od ljudi dobre volje.

Poštovani čitaoci, pozivamo vas da pomognete ovoj porodici. Ne pitajte se šta im je potrebno, oni nemaju ništa... Ukoliko imate mogućnosti da učinite nešto za njih, kontaktirajte sa Redakcijom "Vesti" radi dogovora.

- Jedini sam bio u kući tog jutra. U subotu uveče kažem Velici da uđe u kuću da spava, a ona hoće u pomoćnu prostoriju koja služi kao ostava. Tamo ima krevet, ali je prljavo i teskobno. Tu voli da spava, legalo joj milo, pored doline je i hladovina je. Neće u kuću, stalno govori neka je spremno za unučiće i ćerku kad dođu. To ju je spaslo da živa ne izgori. Ja imam naviku da prvi ustanem dok je još mrak, oko pola četiri. Da odem do stoke koja je u oborima dvestotinak metara od kuće. Tako je bilo i tada. Samo što odoh, vidim iz pravca kuće neko veliko svetlo. Uplašim se, potrčim, kad vidim vatra guta kuću. Najverovatnije su stare instalacije učinile svoje. Gole žice zapališe gole ljude - priča kroz plač Dobrivoje.

Pokazuje gde su bile četiri sobe i podrum, sa kamenim temeljom i zidovima od nepečene cigle, jakim gredama i krovom sa crepovima. Pokazuje oprljene ostatke zidova, delove pokućstva koji su izgoreli. Ne može da veruje da od bakarnog kotla nije ništa ostalo, da se uvrteo kao puž od siline vatre.

- Vatra proguta muku mog oca koji kuću započe da pravi davne 1961. godine. Momčić sam bio. Radili smo danonoćno da se uselimo u novo, u naše. Do tada smo sedeli u kućici blatnjari. Odosmo jednog jutra, iz mraka krenusmo u šumu po grede. Gotovo, još samo da je pokrijemo crepom i proveselimo se. Umesto veselja, crnina

Mučenje bez kraja

 

Baka Velica, težak invalid, hoda pomoću dva štapa koja je pokupila u okolini, kao da se ušančuje, diže ih u pravcu zgarišta i guši se u suzama. Jedva dolazi do daha, sasipa reči, ne zna da li će moći da olakša dušu dok ne sklopi oči i odmori se od života, koji je za nju i njenog Dobrivoja mučenje bez kraja.

obavi kuću. Otac iseče testerom jednu bukvu za gredu, ona pade, poklopi ga i na mestu ubi. Imao je 47 godina. Na rukama sam ga doneo kući. Od tad, pa do skoro, samo sam na jedno mislio, da kuću završim, da je uredim što bolje, da otac sa neba vidi da ga nismo razočarali. Taman kad sve bi kako treba, i nov crep, i unutra stegnuto, dođe po nas opet nesreća i sve odnese - jada se Dobrivoje.

Sreća u nesreći je da su sva čeljad ostala živa. O tome govori Danijela kroz suze:

- U subotu je bio praznik, Sveti Prokopije i hvala mu, ostadosmo živi. Inače, na odmoru sam u selu sa decom. Radimo od jutra do večeri. Oko stoke, na livadama gde sadimo pasulj i krompir. Pravimo sir, muzemo krave... Hranimo svinju za zimu, da imamo i malo mesa. U subotu, pošto je praznik, nismo radili jer poštujemo crveno slovo. Uveče smo otišli u Vranje, u iznajmljeni stan da se okupamo. Krenuli smo nazad u nedelju ujutru autobusom oko pet. Čim smo stigli na planinu, saznadosmo... Da smo ostali u selu živi bismo izgoreli...

  Strah od budućnosti

Danijela je šnajderka i zahvaljujući tome našla je posao u privatnoj firmi. Zarađuje mesećno 15.000 dinara i prima za dvojicu dečaka dečji dodatak u iznosu od 4.000 dinara. Skoro sve ide na troškove stana u Vranju. Od onoga što ostane, teško je živeti. Starija deca Miljana i Bojan završila su samo osnovnu školu. Mlađi Bojan ide

POZIV DONATORIMA

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

u osnovnu, a najmlađi Strahinja još nije stasao za školu. U Vranju su od ponedeljka do petka, a onda svi idu u selo da rade.

- Udajom nisam našla sreću. Na planini je lutrija da nađeš domaćina. Dva puta sam se udavala, ali sreće nisam imala nikad - priča Danijela.

Starina Dobrivoje, na kome se jedva drže pantalone i košulja uprljane od rada, pokazuje nam gde spava.

 

U ambaru, odozgo pokrivenom, sa strane otvorenom. Leži na ošišanoj ovčjoj vuni. Na gredi vise kese sa hlebom, jajima... On ih čuva od izgladnelih mačaka, ali i lasica koje se noću šunjaju. Strah od svakog novog dana puni mu dušu. Ostadoše u jednom danu bez ičega, pod vedrim nebom...

Dušan Đorđević

 

Prazan sto

 

Gledamo decu okupljenu oko drvene sofre. Neko čuči, neko sedi na trupcu. Doručkuju, po komad-dva hleba propržen na malo ulja uz dodatak mleka. Jedu halapljivo, zamišljeno, možda bi hteli još, ali nema se. A za ručak biće pasulja. Doneće komšije, skuvaće Danijela, sa dosta vode, onako čorbast, ako se ne pokvari biće ga za dva-tri dana, po tanjir svakome.

 

Nastavak na Vesti-online.com...