Izvor: Vesti-online.com, 13.Apr.2014, 02:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ulepšali ste nam dan!

Siromašnom i bolešću ophrvanom, vremešnom bračnom paru Branislavu (76) i Miroslavi (73) Janković iz sela Vlase reporteri "Vesti" uručili su nedavno poklon paket sa odevnim predmetima, koji je poslala anonimna dobrotvorka iz Nemačke. Pantalone, suknje, bluze i ostale sitnice, pomoći će ovim ubogim ljudima da lakše podnose dane ispunjene čamotinjom i nemaštinom.

Zadovoljna poklonima: Miroslava Janković

 

- Hvala toj dobroj ženi za odeću. Dobro >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << će nam doći. Ulepšali ste nam dan svojim dolaskom. Ni sami ne pamtimo kad smo nešto dobili ili kupili, nemamo od čega. Zato neka nam je dobrotvorka živa i zdrava, da se raduje za vek vekova.

Ostadosmo goli i bosi, stari i bolesni, bez ikakve nade u bolju budućnost. Krademo Bogu dane, ali silom ne možemo na ispovest - kaže Miroslava kroz suze.

 

POZIV DONATORIMA

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

Nesreća Jankovića počela je uporedo s kosovskom. Živeli su na dva metra od postavljene administrativne granice s Kosovom i Metohijom, a srpska vojska po Kumanovskom sporazumu nije imala pravo da uđe u tu zonu, pa su bili prepušteni albanskim ekstremistima. Do pre 12 godina živeli su na vekovnom ognjištu u planinskom selu Trstena. Imali su kuću, pomoćnu prostoriju, štalu, šest krava i tele, četiri hektara svoje zemlje i osam porodične. Svo to gazdinstvo nisu videli poslednjih 11 godina.

  Često u postelji: Branislav Janković

- Tolike godine smo živeli u miru, obrađujući zemlju, radeći danonoćno, čuvajući krave, ne oskudevajući u hrani... Srećni kad se oko slavskog kolača okupimo po 20 i više duša iz familije. Utekosmo Bugarima u Drugom svetskom ratu, a stradasmo u miru, u našoj državi od Arnauta. Samo zato što nam je kuća bila do same granice, koju iscrtaše strani zlotvori. Neka je zovu naše glavešine kako hoće, ali ovo je prava granica. U planinskim selima na administrativnoj granici žive uglavnom starci, kao poslednja uspomena na vreme kojeg više nema. Sela koja imaju omladinu i perspektivu su daleka prošlost. Kad oni pomru ili ih oteraju, ostaće puste kuće, na ničijoj zemlji, idealne za šverc ljudi i stoke - kaže tužno baka Miroslava, majka tri ćerke i jednog sina, rasutih po obližnjim selima, koji sa familijama isto teško žive.

Njen muž Branislav, dane provodi ležeći u postelji, očiju uperenih u čađav plafon ili se prošeta do obližnje reke Veternice. Ne zna više ni sam koja ga je bolest snašla, a po njegovim rečima, "psiha ga najviše ubija". Nema para za lekove, pa pije ono što mu drugi daju. Za sve godine od kada su u Vlasu, stekli kravu, koja ih hrani. Dovoljno, kako kažu, jer njima osim hleba i malo mleka, drugo ništa ne treba.

 

Navikli na oskudicu

Životna priča Jankovića, satkana od suza i neprospavanih noći, počela je pre 13 godina. Noću su im Albanci iz štale oteli šest krava i tele, pa ih oterali put Kosovske Kamenice. Ostavši bez hraniteljki i bez ikakve zaštite, u očajanju su došli u Vlase. Tu su ih prihvatili jedino lovci, smestivši ih u kući od ćerpiča, koja se više od 40 godina ne obnavlja, niti popravlja. Sa sobom su poneli samo nešto sitnog pokućstva. Tako i danas Miroslava donosi vodu s izvorske česme, pere na ruke u koritu u kome se i kupaju jer nemaju sredstva za bilo kakvu popravku.

 

Nastavak na Vesti-online.com...