Izvor: Vesti-online.com, 10.Sep.2014, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Skoro savršen život u Beču

U Braničevskom tefteru iz daleke 1467. godine, selo Dobrnje se pominjalo pod imenom Dobroselce i imalo je šest kuća. Kako su godine prolazile tako se i selo uvećavalo.

Svi u pečalbi: Živkovići ispred kuće

 

Danas selo Dobrnje nadomak Petrovca na Mlavi, po mišljenju putnika namernika predstavlja oazu mira i zelenila i gostoljubivih domaćina.

 

Slučajno i neplanirano, dobar glas o žiteljima ovog sela, osetila je i reporterska >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << ekipa "Vesti", koja je lutajući po brdovitim obroncima naletela na Dobrnje. Kuće velike, dvorišta sređena i lepa, a domaćini ljubazni. Ispred kuće porodice Živković, veselo i živo. Na ražnju jagnje i prase, a domaćini zovu da svratimo i odmorimo.

 

- Imamo razloga za slavlje, okupile se tri generacije Živkovića, a i valja počastiti jer kroz nekoliko dana pravimo svadbeno veselje sinu Ivanu i snahi Marineli - kaže domaćin slavlja 48-godišnji Mirko Živković, koji se sa suprugom Jadrankom i sinovima Ivanom i Željkom pre deset godina, trbuhom za kruhom, odselio u austrijsku prestonicu Beč.

  Zahvalni roditeljima

- Nekako smo se do tada još i snalazili, radili sve i svašta, ali sve nam je bilo teže, a kako je suprugina majka radila u Beču, a moji roditelji ceo radni vek proveli u Frankfurtu, posle porodičnog većanja, odlučismo i mi da odemo u Beč - priča Mirko sećajući se da je Ivan tada taman završio gimnaziju u Petrovcu na Mlavi, a Željko kretao u srednju školu.

  Baba Kaja

- Ekonomska neizvesnost nas je poterala i nismo pogrešili. Ko zna kako bi se naši životi odvijali da smo ostali u selu - ubacuje se u razgovor budući mladoženja 29-godišnji Ivan i objašnjava da su brat Željko i on zahvalni roditeljima na hrabroj odluci da ustaljeni život okrenu tumbe i krenu u Austriju i to bez znanja nemačkog.

 

- Bila je to hrabra odluka i pametna odluka. U Srbiji su radili i u državnoj službi, bavili se i poljoprivredom, pokretali privatan biznis i opet bili na nuli. Dakle, bez materijalnih donacija iz Frankfurta ili iz Beča, nismo mogli da živimo pristojno, a brat i ja smo odrastali, a i naše potrebe, one najosnovnije su rasle - kaže Ivan, koji već nekoliko godina ima svoju firmu u Beču i bavi se zapošljavanjem ljudi.

 

Saznajemo, da mu posao ide dobro i da njegov biznis ne podrazumeva zapošljavanje ljudi iz Srbije.

 

- Baba Kaja (67) i deda Darko (68) su od '70 - ih u Frankfurtu. Ima već desetak godina kako su se penzionisali, ali ne vraćaju se u Srbiju, mada su ovde u Dobrnji napravili lepu i veliku kuću, koju smo docnije, kada smo i mi otišli, renovirali i dograđivali i stalno nešto novo radimo, ali jednostavno, u Nemačkoj su stekli neke druge navike i neke nove prijatelje i ako bi se vratili, kažu, bili bi usamljeni i odvojeni od sveta, što jeste tačno - priča Ivan i objašnjava da je njemu i bratu Željku, prilagođavanje na austrijski način života, pa i na nemački jezik, bilo relativno lako.

 

Teška i pametna odluka

- Istina je, nismo se Jadranka i ja olako odlučili za selidbu u Beč u nekim zrelim godinama. Međutim, da nismo to uradili, pitanje je šta bi sinovima i uopšte potomcima ostavili kao zalog budućnosti. Jadranka i ja smo u četrdesetim otišli u Beč. Da nismo tada doneli tako tešku, a suštinski dobru odluku, pitanje je, kako bi danas plaćali ono što su moji sticali u Frankfurtu, a Jadrankini u Beču. Održavanje stečenog imetka je skupo za srpska primanja, posebno što nigde nema posla - kaže Mirko Živković.

  Brzo se osamostalili

-Željko i ja smo se brzo uklopili i našli društvo, a vrlo brzo smo se i osamostalili. U međuvremenu smo se i poženili, a ovih dana Željko čeka prinovu, supruga Marinela i ja imamo i ćerkicu Nataliju od godinu i po dana i sve je ispalo dobro - iskreno će Ivan i dodaje da su ove godine odlučili da se i zvanično venčaju u rodnom kraju i da naprave svadbeno veselje.

Nema tremu pred svadbu: Ivan Živković

- Nemam tremu od svadbenog slavlja, koje će biti veliko za nekoliko stotina zvanica, ali nekako jedva čekam da se sve to završi i da se posvetim drugim stvarima - kaže Ivan i dodaje da je njegova supruga Marinela rođena u Salcburgu, ali se znaju odranije, jer su i njeni poreklom iz petrovačkog kraja.

Njihova ljubav se rodila nešto malo pre nego što se Ivan preselio u Beč, 2004. godine, a zajedno žive pet godina.

- Ne planiramo povratak u Srbiju, makar ne još. Rano je o tome razmišljati, ali čak i kad pomislim u tom pravcu, stresem se jer nisam siguran kakvu budućnost bih mogao da pružim svojoj deci u Srbiji. Austrija je sređena država, nema turbulencija, a ni ekonomskih posrtanja, koliko radiš, toliko zaradiš i sve je praktično na tebi - kaže Ivan dok mu se u krilu gnezdi mezimica Natalija...

 

Ne razmišljaju o povratku

- Razlika je u poimanju stvarnosti između naše tri generacije. Baba i deda su u Nemačku otišli da bi sazidali kuću, kupili imanje i imali novca. Lepe zarade i vredan rad su im polako i neosetno promenili želje, pa su odlučili da ostanu u Frankfurtu. Moji roditelji su u Beč otišli zbog neredovnih zarada i egzistencijalnih uslova, ali i da bi bratu i meni omogućili perspektivnu budućnost. Željko i ja već i ne razmišljamo o povratku u Srbiju, jer su naši životi u Beču, ali ko zna - kaže Ivan.

 

Nastavak na Vesti-online.com...