Izvor: Vesti-online.com, 08.Nov.2012, 17:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Siročad Jugoslavije

Tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije mnogo dece je ostalo bez roditelja, sa krajnje neizvesnom budućnošću. Neka prijateljstva započeta tih burnih devedesetih održala su se do danas. Jedno od takvih je i ono između naše verne čitateljke Dragane Vujić iz Salcburga u Austriji i njenih štićenika, brata i sestre Momire i Miodraga Spasojevića, rodom iz Goražda.

 

Miodrag Spasojević imao je samo pet godina kada se u njegovo telo zarilo pet metaka kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << je grupa srpskih civila avgusta 1992. upala u zasedu na starom putu između Goražda i Rogatice. Štiteći život sina, majka Dragana je na sedištu autobusa legla preko njegovog tela i većina kuršuma završila je u njenom telu... Na drugom sedištu ranjena je i Miodragova sestra, trogodišnja Momira. Tih dana mali Spasojevići bili su najmlađi pacijenti Vojne bolnice na Sokocu.

 

Ponovo zajedno

- Sećam se da sam po fotografijama Momire i Miodraga u "Vestima" procenjivala veličinu odeće koju sam im kupovala. Dobijali su igračke i slatkiše koje je i moj sin Miljan najviše voleo. Znala sam da se deca novcu koji sam slala nikada neće toliko obradovati kao poklonima. Ne možete ni zamislite koliko sam srećna što sam ih ponovo našla - rekla je Dragana Vujić.

Pola miliona evra godišnje

Vrednost stipendija za ratnu siročad i decu iz izbegličkih porodica iznosila je između 30 i 100 evra. Pojedinci i srpski klubovi i udruženja širom sveta svojim štićenicima slali su i poklone za rođendane, praznike... Stizali su paketi igračaka, odeće, obuće, slatkiša, školskog pribora. Procenjuje se da je dijaspora godišnje izdvajala oko 500.000 evra za ove mališane. Većina je završila srednje škole i zanate, njih devet fakultete, a jedan je magistrirao.

Činjenica da su posle svega deca sa ocem živela u podrumu neke polusrušene kuće u Rogatici, navela je Draganu Vujić da im pomogne. Momira je imala samo 10, a Miodrag 13 godina kada su prvi put videli svoju dobrotvorku koja im je pre toga pune tri godine slala stipendiju i poklone. O njima je brinula žena koja je imala isto ime kao njihova majka.

Nedugo posle tog prvog dirljivog susreta, život je Momiru i Miodraga odveo u Šumadiju. Od sela do sela, od kuće do kuće, od nemila do nedraga jer otac je zasnovao novu porodicu. Svaki kontakt je prekinut.

 

A onda su "Vesti" 2010. godine još jednom promenile živote ovo dvoje mladih ljudi. Reporter našeg lista zatekao ih je u selu Čumići. Miodrag je došao u posetu sestri. Poratne godine nisu im donele mnogo radosti.

- Imam 23 godine, a nemam ništa! Ni kuću, ni stan, ni devojku, nemam ni ličnu kartu, ni pasoš, ni zdravstvenu knjižicu, ništa! Nemam ni neku diplomu, ni vozački. Sve što imam su ove ruke koje samo znaju da kopaju, stružu, nose... - ispričao je tada Miodrag.

- Ni ja nisam završila školu, i mene je maltretirala maćeha, bežala sam od pijanog oca, i mene bole rane i budim se noću. Eto, udala sam se u 17. godini i imam sina. Meni se malo život smilovao - kazivala je Momira, držeći u naručju svog Aleksu.

Dragana Vujić je ponovo u "Vestima" videla svoje izgubljene štićenike. Pročitala je da Miodrag živi od kopanja kanala i milosti sela. Odlučila je da spakuje stvari i sa svojim ocem Nevenkom Kovačevićem krene na put.

Posle 11 godina opet je zagrlila svoje štićenike, sada već odrasle ljude. Saznavši da Miodrag nema ni lična dokumenta, a ni novac da ode do Foče i izvadi rodni list, odmah je našla rešenje. Pozvala je svoju drugaricu Sabinu u Sarajevo, zamolila je da ode u Foču. Mladić je već posle nekoliko dana mogao bez problema da dobije lična dokumenta.

Dragana Vujić više ne dozvoljava da se prekine ponovo uspostavljena veza. Uvek je tu da kao pravi i iskreni prijatelj pomogne Miodragu i Momiri... 

Nastavak na Vesti-online.com...