Izvor: Vesti-online.com, 02.Nov.2012, 02:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nikad više u Krajinu

Tih ranih devedesetih ranjenici su svakodnevno pristizali sa one strane Drine u beogradske bolnice, a lekari i medicinske sestre su zaboravljali na radno vreme. Kao da se sve pretvorilo u jedan težak dan bez kraja. Novinari "Vesti" provodili su više vremena u bolnicama, nego u redakciji.

U svoma ateljeu: Dušan Vukojević Mars  

Najteže je bilo ranjenicima kojima su stradali od eksplozija. Njima se činilo da je bomba raznela i nadu. Bez nogu, desne ruke, oka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << bez ognjišta i sna ostao je i 47-godišnji Dušan Vukojević Mars iz Knina, koji je tog proleća 1995. godine bio jedan od najtežih ratnih invalida u Zavodu za ortopedsku protetiku u Beogradu.

 

Pomoć od 800.000 evra

Verni čitaoci "Vesti" uputili su tokom burnih ratnih i poratnih godina u otadžbinu pomoć za ranjenike i ratne vojne invalide vrednu oko 800.000 evra. Antibiotike i druge medikamente, kao i ortopedska pomagala dobijali su pojedinci, ali i zdravstvene ustanove koje su mnogima godinama bili zamena za spaljene i porušene domove u zavičaju.

Pričao je kako je kao miner istrajao dugo, od prvih barikada 1990. do 1995. godine kada je stigao do svoje poslednje mine.

- Kažu da miner greši samo jednom, ali ja sam pogrešio prvi put još 1992. godine kada sam ostao bez tri prsta desne ruke. Mine tada nisam ostavio, mislio sam da ih mnogo bolje poznajem i da me neće snaći veće zlo. A, desilo se - govorio je u aprilu 1995. godine Dušan, snažno zamahujući preostalom rukom kojom je nekada kao vešt kamenorezac krotio kamen.

Našao je u sebi snage da se suoči sa svojim raskomadanim životom otkrivši novi motiv postojanja. Slikanje! U tome su mu pomogli čitaoci "Vesti" shvativši da slikarsko platno i kičice imaju dejstvo jače od bilo kojeg leka i da će mu boje omogućiti da traje duže nego što mu je sudbina namenila.

  Dušan u bolnici

Nekako baš u to vreme dr Milica Mitić iz Nirnberga spremala se da krene put otadžbine, a u njenim rukama našla se i jedna torba više. Spakovao ju je njen suprug dr Božidar Mitić i sam slikar amater, onako na brzinu. Pridružili su se i drugi, slali su boje, pravi štafelaj, novac, čak i jedna elektronska kolica. I Dušan se latio posla. U sumornoj bolesničkoj sobi na platnima oživljavao je motive svoje Krajne.

Prošle su godine, ali je energija ostala ista. Kada smo ovog ratnog invalida nedavno posetili u njegovom ateljeu u blizini Košutnjaka, njegova ruka bila je mnogo veštija i sigurnija.

- Nije lako živeti sa fizičkim nedostacima, ali dobrom voljom sve se može nadomestiti. Slikanje me spaslo, sa svojim radovima putovao sam širom sveta, ali sam se uvek vraćao u Beograd, grad koji je meni i mojoj porodici nakon izgnanstva iz Krajine postao drugi dom. U Krajini nisam bio, niti ću. Zavičaj živi u mom sećanju i na mojim slikama. Upoznao sam mnogo divnih ljudi, pružili su mi ruku kada mi je bilo najteže.

 

Spas u ateljeu

Svoju sudbinu Dušan Vukojević doživljavao je kao samo jednu u nizu od 200 priča o ranjenicima koje su objavljene u "Vestima". Činio je sve da bivše ratnike okupi iohrabri, pa je inicirao osnivanje Udruženja Dobra volja. Izdavali su knjige, svoj časopis, pomagali socijalno ugrožene... Udruženje više ne postoji. Ali u Dušanovom ateljeu i danas se okupljaju njegovi bivši saborci, kao i novi prijatelji, družeći se i tražeći način da se izbore za dostojanstveniji život.

 

Sa nekima sam i danas u kontaktu, poput dr Božidara Mitića - naglašava Dušan, sada već afirmisani slikar, koji najviše vremena provodi u svom ateljeu.

Sin Petar se oženio, supruga Vesna ga, kako kaže, i dalje trpi, a on sebe nalazi u novoj misiji, u propagiranju zabrane korišćenja kasetne municije.

- Odlučio sam da trajem uprkos svemu. I vama želim da Humanitarni most traje mnogo duže od ove dve decenije, jer mostovi bi trebalo uvek da spajaju ne samo obale, već i ljude - kaže danas 64-godišnji Dušan Vukojević.

Nastavak na Vesti-online.com...