Izvor: Vesti-online.com, 11.Avg.2012, 04:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema Švica što ima Vlasenica
Često me pitaju kolege ili prijatelji šta to ima u Šadićima pa me prosto natera da se u desetak minuta spakujem i krenem za Bosnu. Većinom ne želim da objašnjavam. Ako neko ne shvata da mi je u Šadićima i dalje duša, da tu dolazim zato što volim, onda šta ima da pričam. Ko to može da razume u redu, a ko ne, nije moj problem - priča ispred obnovljene porodične kuće, na jednoj od čuka Šadića, 51-godišnji Momir Kovačević.
ČUVAJU TRADICIJU OJKANJA: Momir sa zemljacima
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />
Donator
Momir Kovačević je jedan od onih koji su puno donirali kraj oko Vlasenice, a to čine i dan-danas.
- Još se nijednom nije dogodilo da dođem praznih ruku. Evo, i sada imam dvadesetak "kesa" koje sam dopremio, ali nemam vremena i da ih podelim ljudima. Meni to pričinjava ogromno zadovoljstvo, a znam kako je težak život u ovom delu Bosne - priča Momir.
Planovi
Momir planira i da okupljanja zemljaka iz Šadića pređe u tradiciju ne toliko zbog starijih, već zbog njihove dece.
- Deca ne smeju da nam zaborave korene i zato moramo da im omogućimo da se međusobno upoznaju. Neko mora da očuva Šadiće i posle nas - kaže Momir Kovačević.
Već 27 godina živi i radi u švajcarskom gradu Apencenu. Tu je sa suprugom Bojkom i četvoro dece izveo na pravi put: Danijela (28), Biljanu (26), Radovana (22) i Stanimira (18). Ali, vuku koreni, a rodnu grudu Momir nikada nije zaboravio. Zato ove godine planira da od kamena stare kuće napravi garažu.
Onaj kamen što je stradao u poslednjem ratu "utrošio" je na potporni zid pored kuće. Usred tog zida ugrađen je i "mlinski točak".
- To je bila ideja mog sina Radovana. Pre rata smo imali i električni mlin, ali od svega je ostao samo taj točak i volovski jaram. Danijel je hteo da taj točak bude uzidan kao deo naše istorije, a volovski jaram čuvam na prozoru, jer je to nešto što sam nasledio od svojih čukundedova kada se u, i iz Šadića moglo samo volovskom zapregom - priča Momir.
Uskoro će u invalidsku penziju, pa se nada da će češće ka rodnom selu.
- Pitaju me kako mi ne smeta da od Vlasenice putujem ka selu još 20 kilometara planinskim putem, a ne shvataju da mi je svaki taj kilometar lep kao da je najsavršeniji asfalt autoputa. Jer, kad se napokon popnem na vrh brda i sednem, pa natočim svoju rakiju od prošle godine, shvatim koliko je za pravu sreću potrebno malo.
A Šadići ne samo što su u vrh brda, već su i tokom poslednjeg, ali i Drugog svetskog rata stradali. Što zbog toga, što zbog loše ekonomske situacije, mnogo je nekadašnjih komšija koji su sada na sve četiri strane sveta.
- Nema gde nas nema. Maltene svaka druga kuća je iz dijaspore. Evo, iz moje, od nas sedmoro, petoro je radilo u inostranstvu, a dve sestre, Novka i Ruža su i dalje u Švajcarskoj. Prve komšije, Radoje Čestić i sestre Vojka i Mirka su u Beču, malo dalje, rođak Veljko Kovačević je u Francuskoj, kod Pariza. Goran Radosav je u Frankfurtu, Vukašinovići su u Švajcarskoj, pa Vukovići, Lazarevići, Mišići u Švajcarskoj. Ima nas dosta - priseća se naš sagovornik i kaže da se uglavnom vide leti, na ferijama. On se već par godina nosi mišlju da svi zajedno u Šadićima izgrade crkvu.
- Umesto što organizujemo razna okupljanja po hotelima, po meni je bolje da taj novac stavimo na gomilu i jedne godine izgradimo temelje crkve, druge zidine, treće je ukrasimo freskama. Šadići su to zaslužili od nas - veli na kraju razgovora Momir Kovačević.
Nastavak na Vesti-online.com...
