Izvor: Vesti-online.com, 28.Mar.2014, 13:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kad zagrmi srpska reč

U subotu uveče u MDG sali SKUD-a Oplenac u Misisagi održaće se tradicionalno "Veče sa Srpskim pozorištem". Ove godine veče je, zapravo, posvećeno lepom i značajnom jubileju, desetogodišnjici postojanja i rada Srpskog pozorišta Toronta.

Živko Cerović i Ljiljana Marković sede za stočićem

Srosko pozorište na pozornici u Oplencu

Đorđije Živković (u krupnom planu)

Ljilja Marković (krajnje levo) i Gojko Roglić (sa brkovima)

>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << /> 

- Ovo je naše tradicionalno druženje, kad se skupi naša verna publika, i tu zajednički večeramo, pijemo i veselimo se uz muziku. Naravno, tu uvek bude interesantnog programa, nekih kraćih odlomaka iz predstava, šala, skečeva, uvek neko iznenađenje - objašnjava Gojko Roglić, jedan od osnivača pozorišta, glumac i reditelj. Uz poziv gledaocima da dođu i obećanja da će to biti još jedno nezaboravno druženje, naš sagovornik objašnjava koje su ideje i želje tada pokrenule pozorište koje danas slavi deceniju postojanja.

- To je bilo vreme kad smo nekako, kao srpska zajednica, sve imali, osim pozorišta. Osetila se, dakle, potreba da negde u dalekoj Kanadi, u Torontu, na sceni grmi srpska reč, da se čuje taj jezik za koga ionako svi kažu: "Govori srpski da te ceo svet razume." Možda je to bio i deo našeg prkosa svoj onoj krvavoj propagandi koja se vodila, i još uvek vodi protiv srpskog naroda, pa smo mislili, neka se u toj mržnji i povici na nas čuje i naše ime i naša reč sa scene u Torontu.

 

Rediteljske zvezde

Kroz pozorište je prošlo 40-ak i amatera i profesionalaca, oni najuporniji su ostali i danas čine srž pozorišta, i sa njima se mogu, tvrde u pozorištu, uraditi i najzahtevnije predstave. Mnogo bi nam prostora oduzelo nabrajanje svih imena, pomenućemo zato samo one koji su u pozorištu držali rediteljsku palicu. Sem Srđana Rajšića i Momira Bradića, Vojina Vasovića (sada se angažovao i Radoslav Ognjenović) takođe su predstave postavili i Đorđije Živković, Ljiljana Marković i Živko Cerović.

  Čisto nacionalni teatar

- Dosta putujemo sa našim predstavama, stalni smo gost na Otavskom Festivalu Srpskih Teatara - OFSET-u, gostujemo i u Montrealu, Kičeneru, Hamiltonu, Nijagari, Čikagu, Edmontonu, Vankuveru, svuda gde je naš narod i gde nas pozovu. Jeste naporno, ali bude i zadovoljstvo igrati za publiku, pogotovu onu koja nema priliku da često vidi pozorišnu predstavu na srpskom jeziku. Radimo dosta istorijskih tema, dosta predstava koje obeležavaju godišnjice čuvenih događaja iz naše istorije, godišnjice naših velikana, pisaca, dakle tu smo čisto nacionalno pozorište i imamo taj edukativni naboj, ostajemo pri tome, ne stidimo se toga. Takođe, repertoar je vrlo različit i bogat: drame istorijske i psihološke, komedije, burleske, monodrama, ističu u Srpskom pozorištu.

O ciljevima koje u pozorištu imaju, naš sagovornik kaže:

- Želeli smo da pomognemo opstanak srpskog naroda na ovim prostorima. Znali smo da ako se narodu uzme ili uništi jezik, tog naroda više nema. Znali smo da su naša deca ta koja su najviše ugrožena. Oni se najlakše asimiliraju, a asimilacija se odvija upravo gubljenjem svog maternjeg jezika. Mi smo pokušali da očuvamo jezik, očuvamo srpsku reč na sceni u ovoj dalekoj, prekomorskoj emigraciji. Sa nama danas igra omladina, igraju deca vrlo često. U nekim predstavama možete videti čak tri generacije na sceni. Nije li time ispunjen zavet?

Zanimljivo je da su odmah posle nas nikla i druga pozorišta, odnosno umetničke grupe, i što je najvažnije, rodila su se i dečja i omladinska pozorišta. Danas uspešno rade dva dečja pozorišta u Torontu. Mi kao Srpsko pozorište igramo samo po delima srpskih pisaca. Ne kažem da je greh igrati i strane pisce, naravno na srpskom, ali ja bih da ostanemo sa našim piscima: naš pisac, naš jezik, naše pozorište, izričit je Roglić.

Živko Cerović pozorištu se pridružio pre šest godina, na nagovor i molbu Đorđija Živkovića, rođaka i glumca u pozorištu.

 

Počeli sa Bradićem

Kako smo nastali... Okupio sam ekipu entuzijasta i talenata, dogovorili smo se da počnemo sa radom i odmah smo se registrovali kao Srpsko pozorište Toronto, kao neprofitna organizacija. Pokojni Milorad Luković Luki (naš glumac i veliki prijatelj) je tada predložio da dovedemo gospodina Momira Bradića, reditelja i direktora kruševačkog Narodnog pozorišta. Pozvali smo ga i obezbedili vizu, on je sa zadovoljstvom prihvatio, došao da igra sa nama i da režira našu prvu predstavu "Zemlja je kao žena", seća se Gojko Roglić.

- Na moju odluku je uticalo u određenoj meri, i to da mi je preko glave bilo neumornih "tezgarenja" beogradskih pozorišta, koja ne prestaju, neretko sa minornim predstavama, koje nas ovde sve potcenjuju, promovišući jedan palanački duh srpske estrade, gadno naličje srpske kulture, koje se predstavlja kao njegovo "pravo lice". Naravno, tu ima i časnih izuzetaka, ponekad se "dogodi" i dobra gostujuća predstava iz naše, što bi rekao Gogolj "majke zemljice". Sa druge strane ovde u Torontu i Kanadi uopšte ima dosta obrazovanog sveta koji zna šta je pozorište, i veliki broj talentovanih i obrazovanih glumaca i reditelja, neobično kreativnih, pa zašto onda ne stati na put tom kiču koji nam se servira. Evo primera: za poslednjih 25 godina nije u Torontu gostovalo nijedno pozorište iz Srbije sa predstavom iz klasične starine. Niko nikada nije došao sa Sterijom, Nušićem ili nekom temom iz nacionalne prošlosti, iskren je Cerović i nastavlja: - Drži nas okupljene pre svega ta neizmerna ljubav prema pozorištu. To je način da se pobegne od zamorne stvarnosti, da se čovek izvuče iz žrvnja u koji ga uvlači korprorativno društvo i melje, cedi. Ali, to je, istovremeno, most sa jezikom, tradicijom, verom, kulturom kojoj pripadamo, mada smo hiljadama kilometara daleko... Umetnost je čin prosvetljenja, spoznaje. Bez umetnosti, čovek je siromašan. A mi svi koji se za nju borimo ili pokušavamo da je stvaramo postajemo tim delom neizmerno bogati.

Sve vezano za pozorište nas motiviše. Ne samo mene, već i sve ostale, jer pozorište je kolektivan umetnički čin, i svako ima svoju ulogu, ne samo na sceni, već i iza scene, posebno kada se radi o neinstitucionalizovanom pozorištu, koje, kao i druga u našoj sredini, funkcionišu na principu ad hok projekta - zaključuje Cerović

 

Život po predstavi

Ljiljana Marković od osnivanja je u Srpskom pozorištu. Igrala je u brojnim predstavama, uspešno se okušala i u glavnim i u sporednim ulogama.

- I evo me: prvo porodica, pa profesija, pa gluma, ćutala, pa isplivala, ništa nije slučajno, važno je da sve što je u nama pustimo na slobodu. Pozorište je prisutno svuda, i moj dugogodišnji boravak u njemu je samo sastavni deo života. Pozorište je moj hobi, drugo ime za ljubav, nikada nije razočaranje jer ništa i ne očekujem. Druženje i prijateljstva, upoznavanje novih ljudi je takođe veliki motiv.

Pitamo Ljiljanu šta joj je najzanimljivije u procesu pravljenja predstave.

- Sve predstave imaju svoju čar, svaki karakter je jedno novo otkriće, jedno novo proživljavanje i doživljavanje nekoga, vremena, nečije sudbine, radosti ili tragedije. Suština i draž rada u pozorištu, to umiranje i rađanje za mene je izazov i uživanje. Kroz svaku predstavu se proživi jedan život i sazna se puno o sebi, kaže naša sagovornica.

 

Nastavak na Vesti-online.com...