Izvor: Vesti-online.com, 28.Feb.2014, 19:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

EKSKLUZIVNO: "Čuvajmo najjači stub srpstva"

"Jedinstvo pravoslavnih Srba u jednu svetu sabornu i apostolsku Crkvu - to je suština svega onog što se krije iza impozantnih brojeva kojima svedočimo naš razvoj u Kanadi" - kaže na početku intervjua, specijalno za Vesti vladika Georgije, a na naše pitanje - šta je to što bi mogli izdvojiti kao velike uspehe tokom njegovog 30-godišnjeg delovanja kao prvog episkopa Eparhije kanadske Srpske pravoslavne crkve, sa sedištem u Miltonu.

Vladika Georgije

- Kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Eparhija osnovana, u prvom obilasku ovih prostranstava sa tugom sam se suočio sa raštrkanih osam kolonija i isto toliko sveštenika, od kojih su neki bili posuđeni iz Amerike - nastavlja sećanja vladika Georgije.

 

- Nije tu bilo ni govora o nekoj povezanosti, osećaju da se radi o jedinstvenom duhovnom prostoru. Eto, uspeli smo, velikim naporom i žrtvom mnogih i dobrih širom Kanade, da za tri decenije učetvorostručimo broj parohija i služitelja oltara. Ali, što je važnije, da u narodu stvorimo osećaj pripadnosti jednoj Crkvi, jednoj Eparhiji. Prevaziđene su strašne podele u biću Crkve koje smo nasledili na ovom kontinentu, na takozvane raskolnike i one odane Srpskoj patrijaršiji u Beogradu („raskolnike,, i „federalce,,).

 

- Ta odeljenost jednoverne i jednoobrazne braće Srba najzad je prestala. Stvoreni su uslovi za redovan duhovni, prosvetni i kulturni rad Crkve na ovim prostorima. Nismo samo dizali hramove, mada je i to poseban podvig: sa dve nove velelepne crkve u Kalgariju i Otavi koje ćemo osveštati ove godine, zaokružićemo broj novopodignutih bogomolja u Eparhiji na dvadeset. Jednako je važno što smo pokrenuli živu i uspešnu izdavačku delatnost, da radimo na jačanju prosvete, da smo u okrilju Crkve odnegovali novu generaciju koja polako preuzima kormilo njenog broda.

 

Nemam protivnika

- Nemam ja ovde nikakvih svojih protivnika. Postoji samo jedna mala grupa - mi je ovde, u šali, među sobom zovemo "kombi grupa" , jer taman ih za jedan kombi i ima - ljudi koji sebe vide na prvom mestu i od sebe ne vide ništa drugo pa ni Crkvu. I žao mi je što im se dešava ono što im se dešava. Jer to je vrsta lukavstva u kojoj oni na kraju prevare sami sebe. Oni postaju opsednuti Episkopom kao svojim neprijateljem i kroz to Crkvom kao institucijom protiv koje se okreću. Od svoje zasljepljenosti ne mogu da vide da je sav taj njihov napor samo serija poraza i sve dubljih posrtanja. Zaista tužno, ali i za pouku onima koji imaju oči da vide i uši da čuju, kaže naš sagovornik.

Svih ovih godina imali ste (i imate) nesporazuma sa pojedincima iz srpske zajednice. Ni ove godine nisu izostale optužbe u pojedinim beogradskim dnevnicima u kojima vas optužuju za sve i svašta.Da li se ovi tekstovi pišu odavde iz Kanade, od vaših protivnika?

- Ne delim ljude na svoje protivnike i pristalice. Mislim da svi ti nasrtaji na mene imaju jedan cilj i zajednički imenitelj: nasrtaj na Srpsku pravoslavnu Crkvu. Tako je uostalom i glasio naslov teksta u beogradskoj "Politici", kojim je nedavno počela još jedna hajka: "Svesno sam se obrušio na Crkvu". Ko je imao da se potpiše pod to - potpisao se. Jer ne kaže uzalud naš narod - Ne pada sneg da pokrije breg, nego da otkrije tragove.

- U principu, radi se sve vreme o jednoj istoj grupici koja uokolo, ovde -onde, pusti svoje strele lukave, ne da dobru služe već zlu, pakosti, nesreći, razdoru. Da Crkvu kao najjaču i najdosledniju instituciju srpsku sroza, unizi i time posao, za koji su plaćeni ili ne, opravdaju. Bogu hvala, to nema neki presudan uticaj i lako su providni ti i takvi. Narod ih ne sledi. Alarmantno je ipak da se to odvija u vrlo preciznim intervalima, onako "zgusnuto", što bi se reklo, te nam se čini da je to zamešateljstvo orkestrirano iz jednog centra, ma gde on bio.

Sve te optužbe - iz kojih struktura dolaze?

- Tu se radi o dve vrste ljudi koje okupljaju dva nazovi razloga. Jedni su poodrasla druga generacija naših emigranata. To su ljudi koji nisu razvili duboku vezu sa svojom maticom, nemaju osećaj vezanosti za zemlju porekla svojih roditelja, pa su tako i slabije razvijene njihove veze sa samim pravoslavljem i suštinom naše vere. To verovatno izaziva strah u okruženju u kome žive i navodi ih na pomisao da bi primena svetovnih zakona unutar SPC njima dala veću sigurnost u veri. A to sa verom nema mnogo veze.

  Patrijarh Irinej i episkop Grigorije u manastiru Sveto Preobraženje Gospodnje u Miltonu 20. aprila 2012. godine

 

- Drugi su zaokupljeni strahom uzrokovanim time što su veri prišli u poznim godinama života, dok su prethodno, tamo u matici, svoje živote živeli kao zaposleni u državnim ustanovama, daleko od Crkve, i sada, po inerciji, misle isto kao i ovi prethodni, da se crkvena pitanja mogu rešavati svetovnim zakonima. A za crkvena pitanja nadležan je samo Gospodnji zakon - Bog koji je osnovao Crkvu i prorekao joj trajanje i snagu kojoj „ni vrata pakla nauditi ne mogu,,. U tim strahovima, takvi su se i našli na istoj liniji. Mi razumemo njihova ponašanja i strahovanja, i vrata naših hramova širom su otvorena za sve. Kao Episkopu, meni je dužnost da vernima pomognem da se održe na svom putu, a da onima koji su odstupili od staze Gospodnje na to ukažem.

 

Pomažu, a ne nameću svoje

- Moram da kažem da imamo divnih pojava naših bogatih darodavaca koji daju neizmerno i iskreno, i daruju majku Crkvu, pomažu humanitarne akcije, a sve to bez nastojanja da nametnu svoju volju. Primera ima mnogo a ja bih samo nabrojao neke izrazite: porodice Kuzmanović, Vujasinović, Rakanović, u prošlosti sada pokojni Branko Vučković, pa Živana i Nikola Novaković... Bez tih i takvih bi mnoga materijalna pitanja bila daleko teže rešavana. Valja reći i to da ti i takvi primeri traju i ostaju, a oni koji bi samo sebe da uzdignu, takvi brzo nestanu sa scene i iz pamćenja ljudi, veli njegovo preosveštenstvo.

- Zajednički imenitelj im je uslovljenost, greh - nepokajanost i na kraju strah, ali ne onaj strah koji svako od nas treba da ima i da ga molitvom odgoni, ne strah Gospodnji, već strah od ove ili one pravne začkoljice, od ovog ili onog materijalnog momenta, i time oni prestravljuju druge oko sebe i tako ih zavode na stranputicu. Pojedini, ne vjerujući Crkvi, tražili su zakonsku zaštitu od državnog zakonodavstva.

Mi zahvaljujuemo svetovnom sudu - Vrhovnom sudu Ontarija koji je i sam uvažio Crkveno kao punovažno i pravosnažno, i baš zato stojimo i dalje nepokolebljivo na liniji da je Božija pravda i da su crkveni zakoni jedino što je merodavno kada su u pitanju crkvene stvari.

Postoje li tendencije da se crkveni život u Eparhiji kanadskoj SPC tajkunizuje u smislu "mi ćemo krečiti" to jest brinuti o crkvenoj imovini, a vi, sveštenici na čelu sa vladikom, vodite računa samo o duhovnom aspektu crkve?

- Možda ima i takvih ideja među pojedinim osobama. To ne mora uvek da znači da su to osobito bogati pojedinci, ali su redovno siromašni verom. Takvi bi hteli da svoja ubeđenja i svoje viđenje nametnu Crkvi. Tu i tamo mi to možemo primetiti u ponekim crkvenim opštinama, gde bi takav ili takvi hteli da imaju apsolutni uticaj u Crkvi, veći od sveštenika pa i vladike. Borba je neprestana. Uz pomoć Božiju, takve pojave smo uspevali da prevladamo i prevaziđemo. U Crkvi bez odricanja i žrtve nema ništa. Na žrtvi Hristovoj, uostalom, Crkva počiva, na svakoj Liturgiji tu žrtvu ponovo prinosimo. Pogledajte u Kanadi samo žrtvu naših sestara! Bez kola srpskih sestara teško bi se život u brojnim CŠO mogao održati, ničega ovog o čemu govorimo ne bi ni bilo.

 

Bejbi steps

- Naravno, ono što smo dugo godina zvali raskolom nije stvar administrativne prirode pa ni zaceljenje te rane ne može doći nekim dekretom. Kako neko reče, to je stanje duha, nešto u čemu su stasale neke generacije ljudi. Nama je to jasno, ali znamo i to da je svaki novi susret prilika da strahove razgonimo. Jer i tu je strah najveća kočnica. Moj dragi predsednik sa Bartona u Hamiltonu, čovek tvrde vere i reči, običavao je ovih godina, od ujedinjenja, da mi kaže: Samo "bejbi steps", Vladiko, postepeno. I tako smo i radili. I, na kraju, serija malih koraka počela je da razbija te strahove i priče proistekle iz strahova: te Vladika će ukinuti korporacije, te raščiniće i rasteraće sveštenike... Neka svako poštuje Crkvu i biće poštovanja dostojan. Eto, nedavno završenim sudskim sporom na to su nam ukazali čak i državni zakoni i sudije. A mi smo ponekad sami sebi najveći neprijatelji. Srećom, mislim da sve ide dobrim tokom, i tvrdim da nijedna druga eparhija u Novom svetu, tamo gde je raskol postojao, ovako bezbolno nije uspela da uklopi sve u jedinstvenu celinu, kaže vladika Georgije.

 

Od pre nekoliko godina u sastavu Eparhije kanadske nalaze se i tri nekada raskolničke parohije, koje su, nakon prevazilaženja raskola, pripadale Novogračaničkoj eparhiji iz Čikaga. Kako taj proces praktično teče, odnosno da li ima problema oko integrisanja ovih parohija u Eparhiju kanadsku?

- Ispraviću vas, nisu samo tri parohije: U Brnabiju (Vankuveru), Hamiltonu, Torontu, Vindzoru, Kičener-Vaterlou su bile paralelno i naše i novogračaničke parohije. U Sadbariju je bila samo jedna parohija, i ona u sastavu Novogračaničke eparhije. Bogu hvala sve one, sem jedne (u Torontu, na Delaver ulici), uklopile su se u sastav Eparhije kanadske. Kako su se uklopile - e pa o tome može da posvedoči više stvari. Recimo, u Sadbariju je ta parohija dugo tavorila, a onda se, neposredno pred ujedinjenje, i ugasila. Jednostavno, otpustili su sveštenika, nije im više trebao.

 

"Istočnik" mera Srba u Kanadi

Izdavačka kuća Istočnik jedna je od najuglednijih u celoj srpskoj dijaspori, kao i u otaxbini, uostalom. Šta je presudno uticalo da Istočnik bude to što jeste danas?

- Pa upravo ta želja da se kod vernika na ovom ogromnom prostranstvu i međusobno strašno udaljenim kolonijama stvori osećaj da su zaista pod jednim omoforom. List Istočnik smo pokrenuli čim smo stvorili minimalne uslove za to, 1987. godine, počeli smo misiju povezivanja i tu je naš list odigrao veliku ulogu. I kako je rasla Eparhija, rastao je i Istočnik. Tiraž od sedam hiljada primeraka koji smo odavno postigli samo je prirodno odslikao stvaranje jedne eparhije. U skladu sa ovim bila je i naša urednička koncepcija od koje nismo hteli da odustanemo - smatrali smo da samo izvorna reč može da jača veru u ovakvim uslovima. I izgleda da se isplatilo.

 

- Istočnik je izrastao u uglednu izdavačku kuću, sa uglednim saradnicima iz celog sveta, a što je nama najdraže i prvim perima književnosti, našim dragim prijateljima - Rajkom Nogom, Matijom Bećkovićem, +Dragomirom Brajkovićem, Ljubivojem Ršumovićem, Đorđom Sladojem, Brankom Brđaninom, Draganom Lakićevićem, Mirjanom Bulatović, Andrejem Bazilevskim iz Rusije... Za svoj doprinos razvoju srpske kulture Istočnik je 2005. nagrađen Vukovom nagradom, dobili smo za naše izdanje o Tesli i nagradu koja nosi ime Rastka Petrovića. Svoje mesto već petnaestak godina premeravamo i redovnim pojavljivanjem na beogradskom Sajmu knjiga. Na žalost, sve ove godine Istočnik je jedini redovni predstavnik Srpske crkve u rasejanju na ovoj velikoj smotri izdavaštva.

 

- A evo, pre nekoliko meseci, molili su da ponovo dobiju sveštenika. I dobili su, od početka ove godine obnovljen je litrugijski život u Sadbariju. Pogledajte i ovaj podatak. Ako izuzmemo naš manastir u Miltonu, poslednje eparhijske skupštine ugostile su upravo te novopridošle parohije: Hamilton (Barton ulica), Vankuver (Kanada Vej) i Vindzor (Seminol ulica). I svi smo se, u sva tri ova slučaja, osećali svoji na svom, donosili u slozi i ljubavi zaista sudbonosne odluke za dalji život Eparhije.

 

Dva Srbina, tri partije

U Kanadi su na sceni mnoge podele. Kako se Eparhija kanadska svih ovih godina borila da postigne duhovno jedinstvo u ovako nejedinstvenom srpskom korpusu?

- Dva Srbina - tri partije. Neko je odavno ovako definisao tu neverovatnu srpsku upornost da se u svemu i po svaku cenu bude u pravu. I vama je jasno da podele koje navodite ni po čemu nisu specifične za Kanadu. Na žalost, to je deo naše opšte priče.

- Crkva ima svoje metode, za sve postoji jedna roditeljska ljubav, a ona prevazilazi sve te razlike, etničke, etičke, pokrajinske, podele na politička opredeljenja... Moja misija je bila i jeste da sve privedemo "k' poznaniju prava" , kako to i Njegoš kaže, sve baš sve, bez izuzetka. Najviše i najčešće smo delovali episkopskim pastirskim savetom. Gde je bilo ozbiljnih kršenja crkvenih pravila i nekanonskih istupa pojedinaca, moralo se ići i na neke radikalnije mere. Niko ne može očekivati zaborav ili oproštaj a još manje dozvolu da odlučuje u Crkvi ako nije pokazao plodove pokajanja. Dakle, ko hoće da bude u Crkvi i uz Crkvu ne može da bira šta da uzme. Mora ili sve da prihvati ili da se odmakne od Crkve i prepusti drugima da rade, onima koji to znaju i hoće, kaže naš sagovornik.

 

Mnogi vernici kažu da na manastirsko imanje Sveto preobraženje Gospodnje u Miltonu dolaze kao da je to njihova kuća.Vi ste u svojoj knjizi "Kovčežić uspomena" izrazili želju da manastirska zemlja bude vaše večno počivalište. Šta za Vas znači ovaj komad svete srpske zemlje u Miltonu?

- Nadovezaću se na prethodno pitanje. Svi oni koji su do juče bili sa druge strane te naše nesretne, izmišljene linije podele, sada doživljavaju Eparhiju kao svoju a Manastir kao svoju kuću - svoje parče zemlje u ovoj zemlji tuđoj. Ovde je ona Srbija svih nas, odakle god da smo je doneli u Kanadu, iz Krajine, iz Srpske, iz Bosne, Crne Gore, Dalmacije, Like, Vojvodine, sa Kosova i iz same Srbije, ovde je kapija naše Nebeske Zemlje i naš put Gospodu za mnoge nas vodi ovuda. Sve njih i nas objedinjuje i manastirsko groblje u kome postajemo svi jednaki. Pa i sam sam za to poželio da imam svoje večno obitalište u sklopu svih mojih eparhiota kojima sam služio i koji su nas pomagali. Ovog leta biće 20 godina od osvećenja manastirske crkve. Ovo je imanje i sve na njemu, od crkve, konaka, kapele, biblioteke, dečjeg parka, naše najbolje ogledalo.

Za kraj zamolio bih Vas da pošaljete poruku vernicima pred veliki Vaskršnji post.

- Čuvajmo zajedništvo u veri. Nemojmo se osvrtati na neke beznačajne i periferne stvari koje narušavaju jedinstvo Crkve. Ne dozvolimo da najjači stub srpstva iko i ičim naruši. Imajmo na umu uzvišene a ne prizemne ciljeve. Opstojmo u veri Otaca svojih. Budimo svetlo svetu i hleb životu. Da bi nas Bog poznao i u svoje prizvao.

Nastavak na Vesti-online.com...