Izvor: Vesti-online.com, 03.Nov.2012, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Davidovi snovi važniji od scene

Raspad nekadašnje Jugoslavije i strahote koje su zbog suludih odluka tadašnjih političara pretpeli milioni ljudi, osetili su na svojoj koži i mnogobrojni pevači. Tako i Dragana Tica, koja je od 70-tih do 90-tih godina prošlog veka sa orkestrom "Ljute papričice", a delom i kao solistički umetnik, obilazila tadašnju zemlju.

Dragana Tica sa sinom Davidom  

Gotovo preko noći sve se promenilo, nastupili su novi muzički talasi, došlo je vreme da se umesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << pesme, kod pevačica cenilo ono šta imaju da pokažu, a u izdavačkim kućama objavljivali su ploče samo onih koji su plaćali.

  Ljubav prema pesmi i igri nasledio od mame: David  

Dragana je shvatila da tu nema više šta da traži. Ostavila je mikrofon i posvetila se porodici u Nišu. I posle svih nedaća, kroz koje su ljudi u Srbiji prolazili, i pored mogućnosti da sve napusti, odlučila je da tamo ostane.

 

David u pilotskoj akademiji u Melburnu  

 

Ipak, pre četiri godine, presavila je tabak i sa sinom Davidom Nešićem, stigla u Melburn, kako bi mu pomogla da ostvari svoje mladalačke snove i postane pilot.

 

Važnija suknja nego glas

 

Mužička dešavanja na estradi Dragana prati preko satelitske TV i interneta.

- Na Balkanu su i dalje aktuelni Balkanci. Pojedinim pevačicama je važnija kratka suknja nego glas. Izuzetno cenim Harisa Džinovića, Slavka Banjca, Anu Bekutu, Miru Škorić, Šabana Šaulića, Marinka Rokvića, Lepu Lukić. Svi su oni svoje mesto na estradi zaradili glasom. Njihovi hitovi opstaju i danas. Od novijih volim Sašu i Dejana Matića, divno pevaju, Acu Lukasa, Nemanju Marinkovića.

Ljubav prema pesmi, koja je prati još od ranog detinjstva, nikada je nije napuštala što je pokazala prošle subote, kada je na iznenađenje mnogih posle pune decenije pauze, iako samo za jedno veče, zapevela zemljacima u Melburnu na Niškoj večeri.

 

Te večeri vratile su se emocije o vremenu kada je Draganin talenat otkrila njena učiteljica Nada Zagorac, kako je u profesionalne vode uveo Boki Milošević i kako je zanat učila od tadašnjih poznatih pevačica.

- Muzički talenat nasledila sam pokojnih roditelja. Prokuplje, gde sam rođena, bilo je boemsko mesto. Tamo svi vole da pevaju, ljudi se dobro razumeju u muziku i imaju dobar sluh. U kući se okupljalo društvo, mi deca obično smo bili u drugoj sobi i slušali starije kako pevaju - kaže Dragana Tica na početku razgovora.

Saradnja sa Zaharom

I tako je Dragana učila svoje prve pesme, da bi je muzika početkom 70-ih odvela u Beograd. Zajedno sa Silvanom Armenulić i Bebom Selimović snima i trajne audio-snimke za Radio Beograd.

  Dragana na Niškoj večeri u Melburnu  

- Za njih sam još bila devojčurak. Bilo je prelepo raditi sa njima. Sećam se da je pesmu "Zaplakaće stara majka", koju su meni namenili Dragan Đokić i Boki Milošević, Silvana poželela da snimi kada je čula kako pevam. Meni to onda nije ništa značilo. Silvana je u to vreme bila ime. Eto, nažalost to je bila i njena poslednja pesma koju je snimila.

 

"Ne slušam Karleušu"

 

Da li postoji neki pevač kojeg ne bi išli da slušate i da vam plate?

- Pa ima. Sigurno je da ne bih išla da slušam Jelenu Karleušu jer i nemam šta da čujem. Nažalost postoje pevačice koje nisu svesne da uošte nisu kvalitetne. Ali nema veze, tu su mame, tate i ostali da ih guraju. Ne bih da ih imenujem. Nikada se ni sa kim nisam posvađala.

Karijeru je gradila zajedno sa Anom Bekutom i Snežanom Đurišić.

- To su bile moje drugarice, zajedno smo počinjale, učile i trudile se da uspemo na estradi. Snežana je imala 16, a ja samo 15 godina, bile smo bukvalno deca na estradi.

Priključuje se orkestru "Niš 74", krenule su turneje po inostranstvu, a ubrzo im je Bora Drljača kumovao i dao novo ime: Dragana i "Ljute papričice".

- Prvu ploču uradili smo sa Zaharom, producent nam je bio Milovan Ilić Minimaks. To je bio divan čovek kojeg i danas poštujem. On je bio talentovan i inteligentan čovek.

U to vreme jugoslovenske estrade nije bilo lako biti pevač, opstajali su samo najbolji.

- Cenilo se pevanje, bila sam ponosna što sam samo svojim pevanjem i pevačkim zaslugama mogla da dođem na sam vrh. Ljudi su me poštovali gde god sam se pojavila. Imala sam jako lepo iskustvo u onoj našoj velikoj lepoj Jugoslaviji. Proputovala sam je uzduž i popreko kao i inostranstvo.

 

Estrada kao pijaca

 

- Na estradi najviše cenim Slavka Banjca. U isto vreme smo ostavili pevanje. Čovek počinje da se oseća neprijatno jer su počeli da se pojavljuju pevači koji mogu da plate i snime CD. Dođu iz inostranstva ili im je tata prodao nešto, plate i snime CD. Estrada je postala obična trgovina kao na pijaci. Muzika se više nije slušala, već su ljudi išli da gledaju pevačice". Usledio je i turbo folk. Hvala Bogu nisam bila u tome. Volela sam emotivne pesme. U duši sam zabavnjak - objašnjava sagovornica "Vesti".

Pravu slavu stiče posle učešća na Mesamu održanom u Centru Sava u Beogradu, gde osvaja četvrto mesto pesmom "Nesrećna žena".

 

- Neke pevačice su nakon toga pesmu snimile i na svoje albume. Tada nije bilo ljubomore među pevačima, kao danas. Imam utisak da sada na estradi ima više pevača, nego u vreme velike Jugoslavije. Kod nas nije bilo zavisti, nije se drugome otimalo parče hleba.

Žrtvovala karijeru

Od 1986. godine Dragana Tica započela je solističku karijeru. Usledile su nesrećne godine u Jugoslaviji, zemlja je počela da se raspada, a tragedija je teško pala i pevačima, ne samo zbog toga što više nisu imali gde da pevaju.

- To su zaista bila jako teška vremena. Mnogo godina pre rata, mesece sam provela u Sarajevu. Iz Beograda se išlo za Sarajevo samo da bi se uradila TV emisija, a vraćalo se avionom. Pred rat sam bila svuda po Jugoslaviji, posebno u Bosni na turneji sa Vesnom Zmijanac. Bila sam joj gost i prateći vokal na koncertima. Za četiri i po meseca prošli smo Jugoslaviju uzduž i popreko, pevalo se nekoliko koncerata dnevno.

Dragana se profesionalno bavi pesmom do 2002, a u međuvremenu se udaje i posvećuje porodici sa kojom živi u Nišu.

- Prvi put dolazim u Australiju 1993. sa suprugom, koji je ovde imao firmu. Ovde sam rodila Davida, ali se posle samo 20 dana od njegovog rođenja vraćamo u Niš. To je

Negovanje običaja

 

Dragana je igrom slučaja saznala da ovde živi njena školska drugarica Dragana Ivanović, čije kćerke igraju folklor. Danas su njihova deca nerazdvojni prijatelji.

- Za Davida sam uvek mislila da ima dve leve noge. On u Srbiji nikada nije igrao kolo, a kamoli išao na folklor. Drago mi je što je naučio da igra naše kolo, što se druži sa našom decom, što i ovde negujemo naše običaje. Jako sam ponosna na njega.

bilo najgore ekonomsko vreme. Nikada nisam želela da odem iz Srbije. Čak i tokom bombardovanja Srbije, iako smo imali mogućnosti da dođemo jer je David rođen u Australiji, nisam to učinila. Niš je najviše bio pogođen bombardovanjem. Tamo imam stariju kćerku Sandru. Imam unuka od 15 i unuku od devet godina koji žive u Prokuplju.

 

Sin David je bio samo jedan od glavnih razloga Draganinog definitivnog povratka u Australiju.

- Uvek sam volela ovu zemlju, ona je uvek bila toliko drugačija od Evrope. Sada možda ne toliko, kao ranije. Ljudi su mi ovde prisniji, vezaniji. Ogromna i lepa zemlja, vrlo zdrava. David je završio školu "Duško Radović" u Nišu. Bio je odličan đak, sedmi i osmi razred je završio u jednoj godini. Razmišljala sam kakvu će on perspektivu tamo imati. Želja mu je da bude pilot, tako smo i odlučili da dođemo ovde. David se brzo uklopio. Pre neki dan je završio 12. razred, sada želi da bude pilot i avio-inženjer, da crta projekte aviona. Odličan je u matematici i fizici. I zbog svega toga je vredelo žrtvovati karijeru, vratiti se u Australiju i pomoći da se ostvare Davidovi snovi.

 

Danima plakala zbog Sarajeva

 

Dragani je teško pala i tragedija u Sarajevu gde je imala veliki broj prijatelja.

- Bila sam očajna, danima sam plakala. Moj divni prijatelj Mirsad Ibrić, koji je držao Radio Ilijaš, sa kojim sam se odmah čula telefonom, nije znao šta se desilo. Mislim da su pevači jedini ljudi, polazim od sebe, koji nikada nisu oprostili raspad Jugoslavije i koji nikada nisu gledali ko je odakle. Toga ni danas nema. Kada je god trebalo nekome da se pomogne, pevači su prvi reagovali, i radili humanitarne koncerte. Od akcija, izgradnje pruge, zemljotresa u Crnoj Gori, uvek smo bili složni da pomognemo.

 

 

 

Nastavak na Vesti-online.com...