Izvor: NaDlanu.com, 15.Avg.2012, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promocija "Zimskog dnevnika" Pola Ostera
Srpski prevod nove knjige jednog od najznačajnijih savremenih američkih i svetskih pisaca, Pola Ostera, "Geopoetika" objavljuje pre američkog originala, koji se tek očekuje!
Kulturni centar Beograd i "Geopoetika" pozivaju čitaoce na svečanu promociju knjige Pola Ostera "Zimski dnevnik" koja će se održati u četvrtak, 16. avgusta u Galeriji "Artget" sa početkom u 12 časova.Tokom promocije biće prikazan odlomak iz ekskluzivnog intervjua sa Polom Osterom autorke Nede Valčić Lazović (produkcija RTS, 2012.)“Trideset godina posle objavljivanja knjige Otkrivanje samoće (1982), Pol Oster obznanjuje Zimski dnevnik, koji, ako i nije njen nastavak, tu knjigu nadopunjuje i s njom čini organsku celinu. U prvoj je Oster govorio o očinstvu na dva načina: razmišljanjem o svom ocu i o sebi kao ocu. U novoj knjizi bavi se porodicom, počev od svojih roditelja, preko supruge, spisateljice Siri Hustvet, i njenih roditelja, drugova i prijatelja, pa do sopstvene dece - ali ponajviše sobom. Za nekoga će razotkrivanje intimnosti u Zimskom dnevniku biti iznenađenje. Za one koji poznaju Osterovu opsesivnu analitičnost i zaokupljenost detaljima, neće. Ali, čitava jedna linija koja se ovde bavi (njegovim) telom nikoga neće ostaviti bez, ovakve ili onakve, reakcije. U paketu sa često bizarnim telesnim detaljima (bolesti, povrede, bol, smrt), kako on sam kaže - „katalogom čulnih informacija“, nalazi se i sličan duhovni arsenal (patnja, samilost, sjaj lepote, britkost uma, hrabrost), prema Osteru - „fenomenologija disanja“. U samim pukotinama jedinstva tela i uma, Oster postavlja suštinska životna pitanja, otvoreno potkrepljena preživljenim, ličnim primerima. Njegovo sećanje odlazi duboko u prošlost, u vreme kada ga zapravo nije mogao imati, kao i u prostore u kojima se više gostovalo no što se živelo. Koliko god Zimski dnevnik bio intimna istorija piščevog života (ne puka autobiografija!), on je i njegova intimna geografija: o tome govori njegovih dvadesetak domova, zajedno sa poštanskim adresama. Sledeći njih, kao na nekom dugom toboganu, ova se knjiga čita bez daha i bez prekida, sve brže kako se bližimo njenom kraju. Pol Oster, kao zreo čovek, i kao zreo pisac, minuciozno osluškuje svoje telo, ali i sve već izrečene i ispisane reči koje su ga dovele do zime sopstvenog života. Autorova priča je oštra, ponekad neprijatna u ogoljenosti, ali iskrena i hrabra. I koliko god je tamnih tonova karakterisalo, u slavu je života.” (Vladislav Bajac)
