Izvor: Politika, 03.Okt.2011, 14:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlatna vremena srpske istorije
Srpsku revoluciju nije podigla sirotinja raja, već nova kneževsko-trgovačka elita. Knez Miloš je posle Drugog srpskog ustanka stvorio državu i završio revoluciju. Srbija je postala prva zemlja u regionu koja je ukinula feudalizam. Neki britanski putopisci će je opisivati kao „raj malog čoveka“
Da parafraziramo Tolstoja, srećne zemlje liče jedna na drugu. Osim toga, srećna vremena su često zajednička. Kada mi napredujemo, to se najčešće zbiva u okruženju sveopšteg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evropskog i svetskog boljitka. Kada propadamo, samo poneki put delimo opštu sudbinu, a često nam se to dešava kada ispadnemo iz opštih tokova (osmansko doba, devedesete). Kao i u životu pojedinca, nesreća i nevolja u istoriji naroda se mogu vezati za trenutak, dok se dobra vremena pamte kao proces i trajanje, a ne kao nagli događaj. Zato ćemo ovom prilikom izdvojiti tri dugačka „srećna“ perioda.
Pozni srednji vek
Od početka vladavine Nemanjića sve je išlo nabolje u srpskoj državi, privredi, kulturi. Zemlja se stalno širila, privlačeći svojom bogatstvom strance: dubrovačke trgovce, nemačke rudare, mediteranske umetnike. U Srbiji je nastala jedinstvena kultura, spoj Istoka i Zapada, kakva se nigde drugde nije mogla naći. Ta država je bila na tako snažnim osnovama, da je u svom poslednjem uzletu, u vreme despotovine, bila u stanju da izgradi dva velika prestona grada, Beograd i Smederevo (ovaj potonji je najveća ravničarska tvrđava u Evropi), za kraće vreme nego što mi danas gradimo autoput kroz vojvođansku ravnicu. A kao poslednja preostala hrišćanska država vizantijskog sveta, postala je nova domovina izbeglicama kao što su Grigorije Camblak i Konstantin Filozof.
Dugi devetnaesti vek
„Dugi devetnaesti vek“ je naziv koji se u svetskoj istoriografiji koristi za vreme od dvostruke revolucije (političke u Francuskoj i Americi i industrijske u Engleskoj), pa sve do Prvog svetskog rata. To je doba u kome su evropske države (i SAD kao država evropskih iseljenika) postale najjače i najbogatije, a njihova kultura i političke vrednosti ostvarile svetsku hegemoniju. Srbi učestvuju u tom napretku na osoben način. Prvi srpski ustanak, ne samo da je prava revolucija u duhu velikih revolucija svog vremena, već je i prva zaokružena revolucija koju je neki mali evropski narod podigao protiv tuđinske vlasti i zaostalog poretka. On nije izbio iznebuha.
U osamnaestom veku Srbi severno od Save i Dunava, jedini od balkanskih hrišćana, učestvuju u svim duhovnim i umetničkim tokovima Evrope vremena prosvećenosti. Prečanski Srbi će i u oslobođenoj Srbiji bar pola veka biti glavni nosioci evropeizacije i modernizacije.
Sa druge strane ovih reka, razvija se sloj narodnih vođa koji su pomalo ratnici, pomalo trgovci. Bum stočne trgovine sa austrijskom carevinom pruža im priliku da se zaimaju. U poslednjim austrijskim ratovima sa Turskom učestvuju kao borci u frajkorima, stičući tako vojno iskustvo i samopouzdanje da mogu da se nose sa sultanovim askerima. Sasvim suprotno narodnoj pesmi, srpsku revoluciju nije podigla sirotinja raja, zgažena i potlačena, već ta nova kneževsko-trgovačka elita, koja je bila suviše samosvesna i samostalna da bi pristala na pogoršanje uslova koje je nastupilo sa dahijama. Prvi srpski ustanak je dramatično ugušen, ali je knez Miloš posle Drugog srpskog ustanka stvorio državu i završio revoluciju. Srbija je postala prva zemlja u regionu koja je ukinula feudalizam. Neki britanski putopisci će je opisivati kao „raj malog čoveka“, videvši zemlju čija su društvena osnova bili mali posednici.
Kasnije će neki naučnici kritikovati Miloševu odluku da spase mali posed i da ne dozvoli stvaranje zemljoposedničke aristokratije. Po njima, taj mali posed koji je životario tek na ivici gladi, nesposoban za veću proizvodnju i tehnološke novine, bio je prepreka modernizaciji i industrijalizaciji. Po mom mišljenju, nije realno smatrati da bi se u Srbiji razvili gradovi i industrija da je sitan seljak proteran sa imanja. Verovatnije bi došlo do rumunskog scenarija, sa malobrojnim bojarima na jednoj i bezemljaškim masama na drugoj strani.
Politički život Srbije bio je neobično buran, ali ipak sve slobodniji. Iako najslobodoumniji ustav svog vremena istočno od Belgije, Sretenjski ustav, taj „francuski zasad u srpskoj šumi“, nije opstao, on je postavio demokratske horizonte. Vladari su pokušavali da zaustave pohod demokratije, da povremeno uvode lični režim i guše opoziciju, ali su na dugu stazu, uvek morali da popuštaju. Pred balkanske ratove, Srbija je jedna od najdemokratskijih zemalja, po pravu glasa, slobodi štampe i drugim merilima.
Za razliku od političkog života, kultura, privredni i društveni život su tokom 19. veka napredovali bez velikih zastoja, uz par globalnih kriza. U tom veku, kada se milioni Evropljana iseljavaju preko okeana, Srbija je bila cilj mnogima. Srbija je bila magnet ne samo za potlačene Srbe sa okolnih otomanskih teritorija, već i za žitelje habzburške carevine, Srbe, Hrvate, Slovence, Nemce, Poljake, Jevreje... Prugu Beograd–Niš su, i pored finansijske afere na početku, izgradili za tri godine (da ne ponavljamo tužno poređenje sa današnjim vremenom). U to vreme je Srbija imala i do te mere stabilne finansije, da, kada je srpska država izgubila teritoriju u Prvom svetskom ratu, dinar sa zlatnom podlogom nije izgubio svoju vrednost.
Južnoslovenski narodi, posebno njihovi intelektualci, želeli su da žive u zajednici sa tom državom. Otuda i jugoslovenski program.
U kulturi, Vuk Karadžić pravi neverovatni preskok. On stvaralaštvo jednog skoro sasvim nepismenog naroda dovodi u srce Evrope. Pomoglo mu je romantičarsko oduševljenje narodnim stvaralaštvom. U trenutku kada drugi izmišljaju svoju epsku poeziju, Srbi je stvarno imaju, možda najbolju posle Homera. Pametnjakovići napadaju Vuka da je poseljačio jezik, da je izbrisao učenu tradiciju slavenoserbskog. Gete, braća Grim, Puškin svakako ne bi čitali Vukove protivnike.
Pedesete, šezdesete, sedamdesete
Ceo svet je od početka pedesetih do sredine sedamdesetih, prvog naftnog šoka, ušao u, kako najveći živi istoričar Hobsbaum kaže, „zlatno doba“, vreme najvećeg rasta blagostanja i sloboda u ljudskoj istoriji. Skoro svaki pripadnik razvijenih zemalja počeo je da uživa u obilju, kakvo je prethodno bilo povlastica najbogatijih. Slobode u stvaralaštvu i ličnom životu su prevazišle najluđe snove. Sve se moglo iskazati, svaki način života je postao dozvoljen.
Kod nas su mnogi taj opšti napredak doživeli kao zaslugu socijalizma. Ljudi koji su iz gunjeva i opanaka ušli u odela sa mašnom i cipele, doživeli su to kao dar Tita i Partije, nesvesni činjenice da se isti proces dešavao od Madrida do Manile.
Jugoslovenski socijalizam je imao neke osobenosti. On je omogućio dve slobode nezamislive u skoro svim drugim socijalističkim režimima. To su sloboda kretanja i delimična sloboda mišljenja. Sloboda kretanja je milionima Jugoslovena omogućila da putuju i rade po svetu. Sloboda mišljenja, koja je povremeno trpela udarce i sputavanja, omogućila je stvaranje umetnicima koji ne samo da su pratili svetske tokove, već su ih često i predvodili (Marina Abramović, na primer). Neki od tih dela, kao partizanski filmovi, ili neki romani, jedinstveni su spoj zapadne estetike i socijalističke ideologije.
Država je obilato finansirala kulturu, što je crta Istoka. Tako su se svetski filozofski disidenti okupljali na Korčuli, najekstravagantnije pozorišne trupe su stizale na Bitef, a najotkačeniji likovnjaci na Aprilske susrete, sve to o trošku države. Jugoslovenski komunisti su za razliku od ostalih kompartija trpeli raznoglasje, do nekih granica. Nije smelo da se kritički govori i misli o Titu, monopolu Partije na vlast i međunacionalnim odnosima. Ako bi se naučnici i umetnici drznuli da kritikuju te tri stvari, režim je pokazivao svoje ružnije, strogo lice.
Fasada tog režima je izgledala trpeljivo i demokratski, ali je struktura ostala komunistička. Prvo, Partija je držala vlast, iako sa osmejkom i srazmerno labavo, ne računajući represiju četrdesetih godina. Drugo, i pored eksperimenata sa tržištem koji su počeli već pedesetih godina, privreda je i dalje bila nekonkurentna, sve manje produktivna, opterećena birokratijom, kao i u ostalim socijalističkim zemljama. Ovakve privrede nisu bile u stanju da prate tehnološku revoluciju koja je na Zapadu krenula od sredine sedamdesetih godina.
U političkom životu, posle liberalnih šezdesetih, kada se progovorilo i o tabu temama, nastala je zlokobna tišina. Tito se obračunao sa mladim generacijama političara, bilo kao nacionalistima (Hrvatska), bilo kao liberalima (Srbija). Na vlasti je ostala drugorazredna garnitura odanih poltrona, koji su do sprdnje doterali kult sve dementnijeg Tita. Država, koja se već raspadala, branila se zabranom svake diskusije, posebno o nacionalnim odnosima. Paradoksalno, standard naroda je doživeo vrhunac baš tih sedamdesetih, kada su krediti omogućili da se zapuše rastuće rupe u budžetima. Tada je svako olako dobijao međunarodne kredite, od federacije do opština i preduzeća. Tito je imao sreće da umre na samom početku velike krize, pa je tako zauvek ostao upamćen po dobrim vremenima.
Tu nastaje problem za današnjicu. Skromni pomaci nabolje u sadašnjici mere se sa preuveličanim uspomenama na „zlatni socijalizam“, što stvara dodatno ogorčenje i inače skromnim dostignućima „tranzicije“. Malo ko ne bi voleo da se vrati u vreme manje-više jednakog standarda i opštenarodnog trošenja nezarađenog. Tekst ove veličine i na ovakvom mestu je u socijalizmu kupovao vikend u Dubrovniku, a danas porodični ručak bez pića. Za utehu, i u zapadnom svetu se slomila država blagostanja. I tamo su sigurna primanja, prava na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje u povlačenju pred surovom utakmicom tržišta. I tamo su odumiranje akademskih i kulturnih institucija, kao i štampe i knjiga na papiru, ugrozili intelektualno stvaralaštvo. Mi imamo makar jednu prednost. Devedesetih smo pretrpeli skoro potpuni slom standarda i društvenih vrednosti, pa valjda možemo da istrpimo više od njih.
Predrag Marković
objavljeno: 01.10.2011.
