Izvor: Piplmetar.rs, 31.Okt.2017, 11:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od toga da nemate ništa gore je jedino da imate sve
Zar je bitno koji je datum? Oktobar je, 2017.
Čitam jednu knjigu i pade mi na pamet 1000 nekih novih različitih misli, u momentu.
Kao neki udar na sve strane.
Priče Čezara Pavezea iz njegovog života nekad bude veoma inspirativne misli, pa s toga, želim i ja da se konačno oglasim. Da napišem koju. Eto, da probam.
Razmišljam ovih dana o vremenu u kome živimo, ja i još milijardice ljudi koji delimo isti >> Pročitaj celu vest na sajtu Piplmetar.rs << vazduh, a poneki od nas i zajednički prostor. Nije baš tako lako živeti u ovom vremenu. Ovo vreme samo na oko deluje savršeno i blistavo, ali to je sve forma. Šta je suština?
Da li ste nekada čuli da se nesreća najlepše slika? Da je najlepša ona devojka kojoj je duša propaćena i da joj zato tako lepo oči sijaju? Eto to je slika današnjice, samo naizgled lepo spolja, a unutra muk i tišina. Slika Srbije je još crnja, to je jedna lepa dobra i siromašna devojka koja nema para da se obuče, obuje i našminka i ide tako bosa ulicom i luta…u nadi da će se neko smilovati nad njom. Prekoputa Srbije stoji jedna isto tako lepa, ali veštački napumpana lepotica, agresivna besna i puna novca, Amerika. Ona gleda u Srbiju sa podsmehom i čudi se da još uvek postoji takva prirodna lepota, kome je još to uopšte zanimljivo?!
Srbija je dobra i naivna, uvek će pomoći svima iako ona ništa od toga neće dobiti, već će na kraju nadrljati, dok će se silikonska lepotica uvek okretati ka sebi i svojim željama i potrebama i hraniti svoj ego, ne mareći za druge oko sebe… i šta mislite, koja će na kraju bolje proći?
Umesto da je danas sve potaman, da sve bude dostupno kao što i jeste ali na malo drugačiji način, ljudi možda ne bi izgubili volju, želju, ambiciju, osećanje… i na kraju SEBE, ljudi možda ne bi izgubili svoj kompas u svetu.
Neko nam je sve omogućio, ali nam je mnogo i oduzeo… taj koji nam je sve omogućio, učinio nam je meveđu uslugu i lupio šamar za sve naredne godine koje nas čekaju. I opet dolazimo do one: ne postoji besplatan ručak.
Trebalo bi da slavimo ljubav, slobodu, jednakost, a mi sve drugo radimo sem toga. Svađamo se, mrzimo jedni druge, mrzimo i sebe, mrzimo svoju slobodu kao da nam je ona nešto skrivila i mrzimo svoja prava koja uvek imamo. Radije ćemo se zatvoriti u sebe i pasti u apatiju. Radije ću se prepustiti lenjosti nego da bilo šta preduzmem jer mi je neko dao ruke noge i glavu… Da uradim šta poželim. Radije ću da ogovaram sve svoje bližnje i iznosim prljavštine iz njihovih života nego što ću se prvo pozabaviti da rešim sve probleme u svom životu i unapredim ga do maksimuma. Radije ću pljuvati nečije neznanje, nego što ću pomoći drugome da sazna nešto što i ja znam i da taj način proširim i njegovo znanje i moć, a i saznam i ja nešto. Radije ću da sedim kući i da očekujem da ću dobiti doboš tortu ni od kuda, nego što ću da siđem sam do radnje da kupim, makar i minjon.
Neko ko nam je sve omogućio, najgore nam je učinio.
Od toga da nemate ništa jedino je gore da imate baš sve, i to znaju mnogi.
Ne živi se od očekivanja, već od sopstvenog rada. Možda baš ništa nismo trebali da očekujemo, nikada. Očekivanje je put do razočarenja.
(Ivana Ika)
.jpg)
