Izvor: Politika, 05.Sep.2010, 00:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brod u oluji
Priključio sam se Beogradskom ilegalnom majstorskom pokretu (BIMP). U tajnoj ćeliji, u podrumu Tošine farbare, planiramo akcije, prikupljamo materijal i alat, razmenjujemo literaturu „uradi sam”. Bodrimo se. Delimo iskustva. Kako bez dozvole okrečiti zidove, izmalterisati fasadu, promeniti ventil za vodu, dodati koje rebro na radijator, zastakliti terasu, zameniti dotrajalu stolariju, oluk, slomljeni crep... a ne postati žrtva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << građevinske inspekcije – teme su sesija pod čkiljavom Tošinom petrolejkom.
Posle „pada” nekolicine drugova, zebnja se uvukla u naše redove. U omalenoj grupi vlada haos. Ubiše nas glasine. Čuli smo da je Bata Korčagin iz šesnaestice platio drakonsku kaznu zato što je „na divljaka” zazidao balkon. Izgleda da je i Raka Crni nagraisao jer je ugradio PVC prozore veće od ostalih u nizu na svojoj lameli. Pojeo Crnog mrak. Niko ga nije video od prošlog utorka. Pretpostavlja se da je ćorkiran – nije imao love da otkupi robiju! A priča se i da je Mićko Šarac dizao badže na krovu bez ijednog pečatiranog papirića. Pošto ga je baba Rada sa trećeg sprata prijavila opštinarima zbog buke, prašine i pretnji keserom – smazala ga „maca” istog jutra! Kako i ne bi: pa Šarac je gradio mimo svih lokalnih i republičkih propisa. Nije imao ni idejni projekat licencirane arhitektonske firme za investiciono održavanje kuće, izvod iz zemljišnih knjiga, fotokopiju plana parcele, saglasnost zavoda za zaštitu kulturno-istorijskih spomenika, dokaz o plaćenoj taksi, a i keser mu je, ispostavilo se, sumnjivog porekla – kupljen bez fiskalnog na „buvljaku”!
Sa sastanka sam se vratio utučen. Treba da okačim kupljene slike i da pričvrstim garnišnu. Žena me tera da „Brod u oluji” stavim u spavaću sobu, a „Uplakanog dečaka” i „Pajaca s harmonikom” izložim u dnevnom boravku. Saglasan sam s bračnom saputnicom. Zajednički život nam je upravo kao izgubljeni brod na pučini i mesto mu i jeste iznad francuskog ležaja, a tužni mališan i još tužniji pajac verno dočaravaju opšte stanje u društvu i red je da vise tamo gde se okuplja familija i divani o skoroj propasti.
Nego, kako da ubušim rupe – što inače spada u tekuće održavanje stana – kad znam da će me komšika Bisa odmah otkucati za kapitalne radove jer joj nisam otkrio na kojoj sam pijačnoj tezgi pazario umetnička dela. Znam, čim burgija zasvrdla u beton, zaskočiće me inspektori. Dok ja objasnim da nisam kriv, već sam u apsu! Zato primenjujem tihu tehniku. Buškam rupicu ručno, turpijom: „Zike-zike-zike-zike...”
Žena pojačava pritisak: – Ej, majstore, ti kao da bežiš iz zatvora! To će, cenim, potrajati do proleća...
Ne mogu da slušam džvanjkanje. Dižem hrabro bušilicu. Neka robijam, imaće me na savesti! „Rrrrrrrrrrrrr...” E, tupe li burgije...
Neko pesnicom lupa na vratima. Eto! Prijavila me prokletinja Bisa! Čkiljim kroz „špijuna”. Čovek s beležnicom. Provaljen sam! Padoh i ja! Uskoro ću saznati gde su završili Korčagin, Crni i Šarac.
– Sam svoj majstor... – stiže lozinka iz hodnika. Pa ovo je kurir iz ćelije!
– ...Najbolji je majstor! – odgovaram poradovan.
Otvaram. „Kurir” podiže lažnu bradu: Toša! Iza Toše trojica uniformisanih. Izdaja!
– Vi ste bušili plafon?
– Nek živi BIMP! – ostavljam poruku ženici u amanet. Spreman sam na najgore...
– Što si ubledeo, evo doneli smo ti svrdla s dijamantskim vrhom da ne stružeš po celu noć turpijom. Biserka ne može oka da sklopi... – Toša mi pruža kutijicu.
– A ova „trojka”? Ne hapsi me? – fiksiram pratnju.
– Opusti se, to su momci iz moje farbare, u radnim kombinezonima, postavili smo skele na fasadu vaše zgrade, Bisa hoće da sa pročelja namalamo ogroman...
– B-b-brod u oluji... – mucam.
– Jeste. Otkud znaš?
– Taj motiv je uvek moderan u burna vremena...
– Pusti modu, bušni te rupice i siđi da pomogneš. Mogao bi da iznad broda dodaš ono naše konspirativno „Živeo BIMP!”, ili neku sličnu revolucionarnu parolu...
Darko Kalezić
objavljeno: 05/09/2010
.jpg)
