Izvor: B92, 10.Avg.2020, 11:12

Palijativna nega u Srbiji i korona virus: Pomoć obolelima od teških malignih bolesti

Palijativna nega u Srbiji i korona virus: Pomoć obolelima od teških malignih bolesti

Za teško i terminalno bolesne pacijente kojima palijativna nega poboljšava kvalitet života, korona virus doneo je velike probleme.

Sa teškom bolešću i potrebom za palijativnom negom Vladimir Pentijev se iznenada susreo u sred vanrednog stanja uvedenog zbog pandemije korona virusa.

Pomoć lekara, psihologa i druge oblike dragocene podrške dobio je od centra Belhospis, jedine organizacije u Srbiji koja besplatno pruža palijativnu negu ljudima sa malignim bolestima.

"Imam utisak da me oni pedeset odsto drže u životu", kaže Vladimir za BBC.

Bolest predstavlja veliki teret za celu porodicu i u normalnim okolnostima, a korona virus je tu situaciju otežao donevši rizik od infekcije, nedostupnost lečenju, još veću izolaciju i druge probleme.

Vladimir, koji ima 58 godina, je "pao u krevet" sredinom marta, misleći da ima problem sa kičmom.

Nekoliko nedelja kasnije, dobio je dijagnozu - multipli mijalom. Prognoze za ovo maligno oboljenje plazma ćelija koštane srži mogu biti različite u zavisnosti od stanja i lečenja, od nekoliko do deset i više godina.

Zbog situacije sa korona virusom, supruga Tamara se jedva izborila da ga neka bolnica primi iako je bio u teškom, polusvesnom stanju.

U jednoj ustanovi im je rečeno da ga vode kući "da umre ko čovek".

"Tri dana nismo mogli da ga smestimo da dobije infuziju, transfuziju, prvu pomoć. Kao vruć krompir su ga prebacivali iz ruke u ruku", kaže Tamara.

Kada je konačno uz negativni PCR test smešten u bolnicu Vojnomedicinske akademije, lekari su mu jedva spasili život.

Međutim, tek što je počeo da leči osnovnu bolest, zarazio se korona virusom.

"Tada sam imao strahovite bolove i grčeve, teže sam disao, ali nisam znao da sam zaražen ni kako sam zaražen.

"Mi smo nesrećnici koji smo bili bukvalno kolateralna šteta", kaže Vladimir.

Srećom, preživeo je. Prebačen je u drugu ustanovu, a kasnije je, sa negativnim testom, otpušten kući.

Zbog otežanog kretanja bila mu je potrebna hodalica, zbog čega se, po preporuci kuma, obratio za pomoć centru Belhospis.

"Od tog trenutka su se uključili. Više ih čak ne zovem ja, nego oni mene i stalno pitaju kako sam i da li mi nešto treba", kaže on.

Pomoć u vidu pelena, higijenskih paketa, maski, rukavica, ali i kolica, antidekubitalnog dušeka i drugih pomagala koje je dobio, porodici Pentijev zbog nepovoljne finansijske situacije izuzetno znači.

Od doktorke Miljane Damnjanović, kao i drugi korisnici Belhospisa, dobijaju savete oko propisane terapije.

"Svu dokumentaciju koju imamo šaljemo njoj, a ona sve prati i savetuje nas šta da možemo da uradimo i šta da pitamo lekare u bolnici. Kao da imamo privatnog lekara" , kaže Vladimir.

Bolest je u svakom smislu bila udarac za Vladimirovu šestočlanu porodicu koju čine troje maloletne dece, supruga i slepi otac star 91 godinu. Dok se nije razboleo, Vladimir je bio jedini zaposlen.

Zbog bolova i utrnulosti celog tela vezan je za krevet, ali kaže da mu je rečeno da je razlog za to hemioterapija.

"Teško podnosim to, ali jedini način da ostanem u životu je da nekome verujem, da verujem sebi i da gledam napred. U ovoj muci, zaista sam presrećan kada vidim da je neko uz mene" kaže Vladimir.

Kada je proglašena epidemija, kućne posete i terenski rad lekara, medicinskih sestara i volontera Belhospisa su obustavljeni kako bi pacijente zaštitili i od najmanjeg rizika da dobiju virus.

Sada, kad je pacijentima i porodicama pomoć još potrebnija, sva dokumentacija se šalje preko mejla, a kada je lekari detaljno prouče, umesto pregleda uživo, savetodavne usluge daju preko telefona.

To je ipak delimično rešenje jer neki pacijenti nisu u stanju da govore, a član porodice ne može uvek da opiše simptome koji pacijenta muče.

"Mi kao lekari uglavnom tumačimo otpusne liste jer ljudima često nije jasno šta ih očekuje, koju vrstu hemioterapije treba da prime ili šta je, nažalost, simptomatsko lečenje", objašnjava doktorka Damnjanović.

Poslednje znači da je onkološko obustavljeno jer nema više rezultata, a tada multidisciplinarni tim Belhospisa savetima pomaže pacijentu i porodici u lečenju mučnine, terapije bola, rešavanja neuroloških i mentalnih problema.

Podesivi bolnički kreveti, toaletna i invalidska kolica i druga pomagala besplatno su dostupna pacijentima putem reversa.

Zbog korona virusa, lekari iz službe kućnog lečenja pri domovima zdravlja su često preopterećeni, pa zato tim Belhospisa objašnjava pacijentima kako da se povežu sa njima, ali i kako da pozovu hitnu pomoć.

Nekada ljudi oboleli od onkoloških bolesti budu "u drugom planu" po pitanju intervencija, objašnjava Damnjanović.

I pre pandemije, hitna pomoć je retko izlazila na teren kada je u pitanju onkološki pacijent, posebno u terminalnoj fazi, ali doktorka ističe da i oni imaju pravo da razviju urgentno stanje koje zahteva hitno zbrinjavanje.

"Svi ovi saveti smiruju porodicu, naročito u ovo vreme kada su im često nisu dostupne ni onkološke kontrole, a kamoli da imaju mogućnost da sednu sa onkologom ili ordinirajućim lekarom i popričaju o svemu što ih interesuje", kaže Damnjanović.

Tako je i odlazak na kontrolu koja je Draganu Mirčeti zakazana 17. aprila, zbog korona virusa "bio neizvodljiv".

Zbog rizika od infekcije, njegova supruga želi da izbegne da Dragan ide u Klinički centar na kontrolu, nadajući se da će nadležni lekar dozvoliti da najnovije rezultate i snimke odnese sama.

"Strah me da idemo tamo. Nemamo auto i morali bismo gradskim prevozom" kaže Mira.

Ipak, donekle joj je značilo što je u međuvremenu i doktorka Damnjanović pogledala nalaze i ustanovila da se ne razlikuju od onih iz januara.

Tokom vanrednog stanja, jedna korisnica koja je sama brinula o ocu u terminalnom stanju, najviše se plašila da on ne premine za vreme policijskog časa kada zbog zabrane kretanja drugi iz porodice možda ne bi mogli da dođu, prepričava Vukčević.

"S obzirom na njegovo stanje, objasnila sam da ne može ništa dramatično da se desi i uputila je na brojeve telefona hitne pomoći i mrtvozornika, objasnila joj celi proces i šta sve može da uradi", kaže ona.

Ističe da je ženi značilo što je mogla da pozove Belhospis u svako doba dana.

Anksioznost je kod mnogih ljudi dominantna zbog celokupne situacije - da li da idu na terapiju, da li će doći do zaraze, da li da prime nekog člana porodice su glavna pitanja koja ih muče.

"Zbog prirode bolesti pacijenti su često socijalno izolovani, a ovo vreme nameće mere zaštite i dolazi i do razvija fobija od bolesti, smrti, stavljanja tereta na druge ukućane u ovom vremenu kada su svi opterećeni", kaže Miljana Filipović, psihološkinja u Belhospisu.

Pacijenti često ulaze i u kliničku sliku depresije.

Veliki okidač je bilo kada je nakon ukidanja vanrednog stanja usledilo zatišje, a zatim novo pooštravanje mera.

"Ljudi su se koncentrisali da izdrže jedan talas, pa im je bilo uznemiravajuće da treba opet na isti način da funkcionišu", objašnjava ona.

Za članove porodica je bilo dosta stresa i strahova da neće moći da se oproste od bližnjeg u terminalnoj fazi u bolnici ili domu za stare, jer posete nizu dozvoljene zbog korona virusa.

Decu koja ne mogu da se oproste od roditelja muči osećaj krivice.

Filipović objašnjava da u ovakvim okolnostima smrti period tugovanja prolazi otežano jer ostanu nedorečene životne stvari - neko da se izvini, neko da oprosti, neko da kaže da je ponosan na tog člana porodice.

"Moja uloga je da obradimo ta teška osećanja zajedno i da ih usmerim da se lakše izbore", kaže ona.

Radionice za podršku u tugovanju su zbog pandemije obustavljene, ali se porodice upućuju na različite tehnike i rituale koje sami mogu da primene.

Doktorka Damnjanović kaže da se dešava da volonteri mnogo više znače pacijentu i porodici nego drugi član tima, zbog čega su važna karika u palijativnom zbrinjavanju.

Pre pandemije, njihova uloga bila je da pacijentima prave društvo, pomognu oko nabavke i plaćanja računa, izvedu u šetnju, u pozorište, u crkvu.

Dešava da porodica iz finansijskih, psiholoških i drugih razloga ne može celi teret da podnese sama - volonteri su tu da podeleobaveze sa njima.

Sandra Jereminov završava studije psihologije i volontira u Belhospisu oko godinu i po dana. Korisnice o kojima je brinula, starije od 80 godina, postale su joj "jako važni ljudi u životu".

Teško im pada što ne mogu da se vide zbog epidemije i zato se trude se da češćim telefonskim razgovorima to nadomeste.

Pričaju o svemu - o filmovima, knjigama, dešavanjima u svetu, o situaciji sa korona virusom, političkim dešavanjima, a nekada samo o onome što pacijenti osećaju.

"Prija im da razgovaramo o svakodnevnim temama, a ne samo o njihovoj bolesti. Pričamo naravno i o tome, posebno kada nastupe teški trenuci ili dođe do pogoršanja", kaže Sandra.

Strah od smrti je osnovni ljudski strah, dodaje ona, pa ima dana kada više razmišljaju o tome šta će biti kada ih ne bude bilo.

Kao volonterka, ona ne daje savete, već stavlja do znanja da razume koliko im je teško.

"Uvek kada se čujemo, pomenem ono o čemu smo pričale prošli put, da znaju da sam prisutna, da slušam. Svakom ljudskom biću to prija, pogotovo što smo danas manje-više svi otuđeni jedni od drugih", objašnjava ona.

Obuka volontera je obavezna, a uče see osnovne stvari o samoj bolesti i onome kroz šta najčešće oboleli prolaze, ali i aspekt koji se bavi prihvatanjem smrti.

Svako može da se prijavi da volontira.

Sandra kaže nije imala bake i deke kraj sebe jer su rano preminuli od karcinoma i da je zato želela da radi sa starijim ljudima.

"Iskustvo odlaska bliskih ljudi je nešto što svakoga čeka u budućnosti i sastavni deo života na koji bi svi trebalo da se na neki način pripreme", kaže ona.

Belhospis je dostupan sedam dana u nedelji.

Trenutno ima aktivnih 80 korisnika, a od početka pandemije su na različite načine zbrinuli više od 300 ljudi. Broj poziva se utrostručio.

Najveći izazov je kako svima pomoći, jer nema dovoljno kapaciteta. Pokušavaju da zbrinu svakog ko se obrati za pomoć jer se često radi o ljudima u teškim socijalnim situacijama koji nemaju kome da se obrate.

Porodice Pentijev i Mirčeta za ljude iz Belhospisa imaju samo reči hvale.

"Osećam ih više kao neke prijatelje", kaže Mira.

Vladimir, koji nastavlja terapiju i nada se transplantaciji koštane srži, kaže da mu znači što zna da podrška nikada neće prestati, "šta god da se desi".

"Jedno veliko beznađe je preplavilo ljude i tu smo da ih malo umirimo i ohrabrimo", kaže doktorka Damnjanović.

"A ono što danas najviše leči je informacija".

Centar Belhospis pruža besplatne usluge, a finasira se preko donacija i dobrotvornih akcija.

Kontakt telefoni i mejl za one kojima je pomoć potrebna, ali i koji žele da pomognu rad hospisa, nalaze se na sajtu.

Šta je palijativna nega?

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

 I drugi pišu o ovome:
Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.