Izvor: RTS, 06.Apr.2020, 06:22
I demokratiju ubijaju, zar ne
Ovih dana čuje se da je osim ostalih normi savremenog čoveka, korona virus postao opasnost i po samu demokratiju. Šta je demokratija i šta znamo o njoj? Najpre ovo: demokratija je najraširenija savremena vera. Sve države sveta, osim Mjanmara, Vatikana, Svazilenda i još osam zemalja, za sebe tvrde da su demokratske, makar samo na imenu.
To kako je nastala demokratija ispunjeno je velom nepoznanica, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ali i ono što se zna često se izvrće i kroji prema potrebama onog kome to odgovara. Najčešće se govori da je atinska demokratija nastala kad i atinsko pozorište, pa se u glavama mnogih ovim podatkom pozorištu daje naročiti značaj, bezmalo kao promoteru i zaštitniku demokratije.
Ovo, međutim, nije tačno.
Razmak između ustanovljavanja demokratije u Atini i prvih Dionisija je čitav jedan ljudski vek.
Kada je nastala demokratija? Najbliže možemo reći da je ona povezana sa imenom Solona: pesnika, zakonopisca i političara. Solon se nije mogao roditi kasnije od 630. godine pre nove ere.
Jedni ispitivači Solonovog života tvrde da je Solon sa reformama započeo odmah posle 594/593, kada je bio arhont, atinski službenik, a drugi da je sa njima otpočeo i dvadeset godina kasnije, oko godine 575. pre nove ere.
Bilo kako bilo, ustanovljenje Solonove demokratije se zbilo barem sedamdeset godina pre početka tragedije, jer se najstariji tragediograf Eshil rodio ne pre 525. godine i nije mogao pobediti prvi put pre 500. g. pne (a mnogo starijih pre njega izgleda nije bilo).
A kako je Solon shvatao demokratiju, najbolje je iskazao stihovima u Prvoj poslanici Atinjanima. Vredi ovu poslanicu navesti u celosti:
Narodu sam toliko prava dao da ga zadovoljim.
Nisam mu značaj uzdizao, ni rušio,
a vlast su drugi zadržali i vredna dobra. Njima
sam pokazao da im se ništa ne sprema,
i s moćnim štitom stao među jednima i drugima,
da niko nikom ništa loše ne učini. (Prevod A. G.)
Čim je nastala, odmah je poražena!Demokratija ni na samom početku nije bila neki "obećavajući sistem". Odmah su se uočile njene vrline, ali i slabosti.
Karl Poper, engleski sociolog, sažeo ih je u jednu nenadmašnu rečenicu koju ovde parafraziram: Najveći problem demokratije leži u tome što se ona svojim protivnicima suprotstavlja deomokratskim metodama kojih oni nisu dužni da se drže.
"Sila u topuzu" odmah nakon Solonove smrti, u rukama atinskog svedršca Pisistrata i kasnije njegovih sinova, stavila je van snage demokratiju pre nego što je vladala i nekoliko decenija.
Kasnije se ipak demokratija u Atini vratila i dostigla svoj zlatni vek nakon pobede nad Persijancima. Došao je, međutim, Peloponeski rat u kojem je autoritarna Sparta odnela pobedu i 404. godine pre nove ere još jednom - i to za mnoge vekove -porazila demokratiju.
Slede dugi vekovi crkvene dominacije koja je sasvim suprotna demokratiji, pa uspon ove krhke biljke u moderno vreme u doba stvaranja nacija u 19. veku. Ali, da brzo pretrčimo mnoge vekove.
Demokratija: Poredak za slabiće 21. vekaDanas se po popularnosti demokratija nalazi na dosta niskim granama. Mnogi misle da je to poredak za slabiće, skorojeviće i - paradoksalno, bogataše.
Neolevičarski pokret 21. veka vraća se Marksu koga tumači kao da je upravo napumpao mišiće u socijalističkoj teretani, i smatra da je demokratija paravan za održanje neprihvatljivog licemernog stanja u kojem mali broj ljudi drži ogroman procenat svetskog bogatstva.
Jedno se samo zaboravlja, a to je, čini mi se, osnov i same demokratije. Demokratija je jedini poredak u kojem pojedinac, bez obzira na svoje poreklo i imovno stanje, može makar da pomišlja da tokom svog života može preskočiti klase, kaste, javne i tajne krugove moći i postati neko drugi u odnosu na ono što se od njega na početku njegovog života moglo očekivati.
Prevedeno na američki jezik: uz svu opstrukciju američke demokratije, svaki učenik američke osnovne škole još ima pravo da se nada da će postati američki predsednik.
Bez obzira što je danas na ne baš najboljem glasu, demokratija je najmanje od 1848. godine, dakle već gotovo dva veka, u porama savremenog čoveka. I oni koji napadaju i osporavaju demokratiju zapravo računaju na neke njene blagodeti.
Zamislimo društvo koje je potpuno isključilo demokratiju. Najbliže tome bilo je nacističko društvo Hitlerove Nemačke. Vrlo dobro znamo šta bi se dogodilo da je kojim slučajem ovaj poredak pobedio u Drugom svetskom ratu.
Ako ostavimo po strani sve zločine kojim bi oivičili granice svoje nedemokratske tvorevine, nacistička država bila bi ogledni kastinski poligon u kojem bi bio ukinut saobraćaj ideja, sposobnosti, pa i mogućnosti da se obrazovanjem napreduje.
Ukratko: kada nema demokratije rađate se i umirete tamo gde ste se rođenjem zatekli - i tačka. Da li bi u tom sistemu bio srećniji arijevac od roba? Nisam siguran.
Da razjasnimo na kraju i jednu rak-ranu demokratije, a to je njena opstrukcija. Od kad je ovog sistema, ima i njegovog izvrdavanja, privremenog anuliranja i čak ismevanja nekim izborima. Da li je i ovo dobro za demokratiju? U nekom prenesenom vidu - jeste.
Zamislimo kada bi na sva mesta dolazili apsolutno najbolji i kada bi sve demokrate - kao neki poredak pčelinje zajednice - odmah znali da je došao bolji i uklanjali se s mesta na kojem se nalaze.
Ovo bi proizvelo neverovatne migracije i neprestana pretumbavanja upravljača. Firme ne bi duže od nedelju dana imale jednog direktora; države verovatno ni pun mesec jednog predsednika...
Napadajte, stoga, demokratiju koliko vas je volja, ali znajte da vam je i dalje u krvi.
Pogledaj vesti o: Coronavirus
.jpg)
