Izvor: Vesti-online.com, 29.Avg.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena francuskog osmeha
Savremeno pravo, temelj modernog sveta, civilizovane Evrope, postavljeno je na principu: Bolje stotinu krivih na slobodi nego jedan nevin u zatvoru. U Beogradu se ovih dana odigrava javna drama, posebno u nekim glavama i domovima, koja će se, nema sumnje, okončati dokazom da je Srbija, ova doskorašnja, dosovsko-žuta, Tadićeva, spomenuti princip raznela u paramparčad. Da, radi se o smrti Brisa Tatona, nesrećnog Francuza, fudbalskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << navijača, čiji je život okončan septembra 2009. godine u centru Beograda.
Ratko Dmitrović
Jeza me hvata kad se setim tih dana, onoga što smo povodom tog slučaja čitali i gledali u i na srpskim medijima. Cela zemlja je bila na nogama, medijska haranga i huškanje ravno najboljim tradicijama CNN, iz vremena bombardovanja Avganistana, Iraka, Srbije; mitinzi, povorke sa portretima Tatona, javno traženje oprosta od francuskog naroda... Laž do laži, manipulisanje emocijama, bolom roditelja, slikanjem tela mladog Francuza u trenucima kada se ovaj rastaje od života.
Srbija je pred Evropom i u ovom slučaju bila predstavljana kao zemlja nasilja, a Srbi kao monstrumi. Bila je to ogoljena manifestacija ludila jednog režima.
Petnaest mladića osuđeno je na ukupno 240 godina zatvora, kaznu koju je kasnije Apelacioni sud prepolovio, u procesu koji je vođen pod gotovo neshvatljivim pritiscima i otvorenim pretnjama najviših državnih funkcionera. Suđenju je redovno prisustvovao francuski ambasador u Srbiji, u sud je bio pušten duh Divljeg zapada, jedina dilema odnosila se na visinu kazne.
Nijedan od predloga i argumenata odbrane nije prihvaćen, nije provedena rekonstrukcija slučaja, odbačena su svedočenja koja nisu bila u skladu sa državnom politikom zbližavanja Srbije i "prijateljske" Francuske.
Neko malouman u vrhu tadašnjeg režima procenio je da će Francuska bolje gledati Srbiju ako ova drakonskim kaznama osudi petnaestak momaka "koji su ubili Brisa Tatona". Za ljubav, za jedan osmeh Francuske, ove koja je devedesetih satanizovala Srbe i Srbiju više nego Nemačka, ove koja je bombardovala Srbiju, prva priznala nezavisnost Kosova i Metohije, nedavno poraženi beogradski režim uništio je živote petnaest srpskih porodica.
Roditelji osuđenih mladića, nakon izricanja presude, plakali su po hodnicima Palate pravde u Beogradu u neverici šta im se događa. Stefan Veličković, na primer, imao je potvrdu jednog policajca (naplaćivao mu je kaznu za parkiranje) da je u vreme nesrećnog slučaja bio na drugom mestu u Beogradu. Jači alibi od iskaza policije nije moguć. Džaba, Veličković je osuđen na sedam godina zatvora. Sudija Mira Ilić, koja je donela presudu, unapređena je do nivoa Visokog saveta sudstva. Kontrolisani mediji su udarili završnu premaz i ceo slučaj je zatvoren. Ali...
Dvoje hrabrih mladih Srba, Boris Malagurski i Ivana Rajović, donose odluku da javno, kroz dokumentarni film, za koji su sami našli novac, pokažu kako sudska odluka u slučaju Brisa Tatona ne leži na argumentima, da je klimava, sumnjiva, politički određena. I uspevaju.
Njihova hrabrost budi savest ljudi koji su videli kako je Taton nastradao ali su ćutali u strahu od osvete režima. U međuvremenu je Srbija dobila novu vlast i dvoje svedoka daju policiji iskaze koji u potpunosti obaraju službenu, sudskom odlukom osnaženu verziju smrti Brisa Tatona. Sledi ponavljanje istražnog postupka, novo suđenje i, izvesno je, oslobađajuća presuda za one nesrećne momke.
A ko će odgovarati za ovu strašnu, jezivu, predstavu kroz koju Srbija, vidimo, još uvek prolazi?
Nastavak na Vesti-online.com...
