Izvor: Radio Slobodna Evropa, 23.Jan.2015, 15:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Žanka Stojanović: Diraju u rane koje ne zarastaju

Žanka Stojanović, majka jednog od ubijenih radnika RTS-a u NATO bombardovanju centrale te kuće u Beogradu 1999. godine, uputila je pismo javnosti, komentar nedavnog teksta američkog filozofa Noama Čomskog. On je u svom tekstu uporedio napad na list „Šarli Ebdo“ sa bombardovanjem RTS-a. Žanka Stojanović ukazuje i na neke od komentara bivšeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je odslužio desetogodišnju zatvorsku kaznu na koju je osuđen upravo zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << odgovornosti za izostanak evakuacije zaposlenih u vreme bombardovanja. U intervjuu jednom od srpskih medija Milanović, pak, poredi svoju sa sudbinom novinara „Šarli Ebdoa“. „Pismo koje je objavio mali broj medija dolazi nakon 16 godina borbe porodica stradalih za istinu“, kaže u razgovoru za RSE Žanka Stojanović:

„Vi znate da ja nemam nikoga, da je moj ceo život posvećen borbi za istinu. Prateći ovaj poslednji tekst Noama Čomskog, kako sam ga ja videla u našoj štampi, izjave Ljiljane Smajlović, konkurs za direktora RTS-a, Milanovićeva izjava da se bavi novinarstvom, prestanak rada Veranove komisije (Veran Matić, čelnik vladine Komisije za istinu o ubistvima novinara op.a.) i svi ostali tekstovi sa ciljem testiranja javnog mnenja, izazvala je u meni bunt i ja sam poslala ovaj tekst „Peščaniku“.

Stojanović: Diranje u naše rane koje neće nikada zarasti, posebno moje i onih koji nisu našli ni prah od svoje dece. I ja nisam majka Nebojše Stojanovića, ja sam majka šesnaestoro njih – jer iza njih ne stoji niko. Ni država nije stala, ni sud, tužilaštvo, ni kolege-novinari, osim par vas koji ste bili uz mene. Evo, i sada je cenzura bila strašna. Znate li vi na koliko adresa je ovo poslato juče? I o čemu pričamo? Od 2009-e mi se batrgamo, pa je uništena dokumentacija, pa nas vraćaju kod ovog sudije, pa onda uzmu onog sudiju – pa, ovo je igra bez prestanka. I onda složite ovo što ste složili.

Stojanović: Ne može biti. Tamo su ljudi ubijeni zato što su to radili. Ja apsolutno nijedno ubistvo ne prihvatam. Ljude delim samo na zle i dobre, za mene nema druge podele. Ovde čak i gospodin Čomski nešto nagoveštava, ako sam ja dobro razumela – ’mi i oni’. Nema ’mi i oni’, ima samo mi ili zlikovci. I to treba naglasiti. On je filozof, pa neka razmisli o tome. Spremila sam knjigu da mu pošaljem, prevedena je na engleski. Godine 2006. je izdata knjiga Zorana Janjića „Tišina u Aberdarevoj“, gde je po tačkama dokazana krivica i Vrhovnog saveta odbrane i Milanovića. Želim da to on pročita.

Stojanović: Ovde je sve moguće. Je l’ vi znate koliko puta je Mrkonjić tražio da on izađe iz zatvora? Je l’ vi znate koliko je on odležao? Ja sam imala izuzetno dobru dojavu kako je odslužio svoju zatvorsku kaznu. Više u kući nego u zatvoru. Da li se sećamo Tome Nikolića koliko puta je tražio da se oslobodi Milanović? Prema tome, ovde je sve moguće jer ovde se vratilo. Ja zbilja nemam ništa protiv ove vlasti i gospodina Vučića. Ja sam sa gospodinom Vučićem 2002. godine u mojoj kući razgovarala i ponovo sam mu se obratila. On je uvrstio i naš slučaj u Komisiju Verana Matića, ali se ništa nije uradilo. Zlo je što se oko njega događaju ove stvari i što se mi vraćamo u neko vreme koje nije u redu.

Stojanović: Da, a evo zašto. Vrhovni savet odbrane uopšte nije dotaknut, a on je bio odgovoran za RTS. Po Službenom glasniku koji ja još čuvam, bio je odgovoran za velike sisteme. O čemu mi ovde pričamo? Porodice su stalno izložene napadu javnog mnenja – da mi krivimo samo Milanovića. Ne, nije tačno. Mi smo prvi tužili zemlje koje su nas bombardovale. Ovo je dvostruki zločin – Vrhovnog saveta odbrane i Milanovića, na jednoj, i NATO-a, na drugoj strani.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...