Blog: Eniac, 12.Apr.2013, 21:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za 28
Za početak – ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim.
U utorak sam imao jedan od najtežih dana od kako sam ovde. Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim, i ako sam za mnoge još uvek duboko na početku puta. Ovaj put je to bilo utoliko veće što sam po prvi put gotovo sam, daleko od onih koje zaista volim i zbog kojih ću uvek na pitanje da li sam bogat čovek odgovoriti sa – da. Ovo je zapravo i jedno od najvažnijih otkrića tokom mog boravka u Americi. Ja sam zaista srećna osoba. Moja porodica, koliko god na trenutke bila disfunkcionalna, je ipak bila porodica. Dvoje roditelja koje kako tako funkcionišu. Koji su i pored svog sivila okolo bili dovoljno hrabri i veliki da ne staju mojim snovima na put. Već da ih pomognu, makar onoliko koliko razumeju.
A prijatelji. Očito 10.000 kilometara nije dovoljno daleko da pokoleba ono što gradite godinama i ono na šta ste ponosni. I dok možda nisam sposoban da dođem kući na vikend i provedem sate u tom prijatnom ćutanju, tu je Skajp, a pivo ima gotovo isti ukus kao kada delite istu prostoriju. Srećan sam čovek i to je nešto što ne smem da zaboravim. Uradio sam puno toga u životu, za dosta njih mnogo više nego što su ikada očekivali. Ali pravi uspeh bio je u tome, što sam uvek oko sebe imao dobre ljude, koji su spremni da istrče dodatnju milju radi prijateljstva koje im znači. Ni ja se nisam štedeo.
Za kraj, hvala vam. I kao što rekoh. Ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim. Nemojte da čekate da ih izgubite da biste shvatili koliko vam znače.
Vaš Eniac.
