Blog: Eniac, 15.Dec.2013, 03:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protiv sebe
Postoje ti neki tekstovi koji se pišu mesecima. Ovaj je započet u septembru i dobijao rečenicu po rečenicu u danima koji su dolazili. Praktično je biografija jedne godine ili recept kako da preživite. Godine u kojoj sam uradio nešto što možda nije bilo pametno, ali je i vredelo svakog izgubljenog nerva. U kojoj sam izgubio mnogo bitaka ali i još jednom potvrdio da je sreća uvek tu negde iza ćoška.
Prošlo je više od godinu dana kako sam u Americi. Pokušavam da procesiram taj podatak ali ne ide to baš tako lako. Vreme leti kada ste zauzeti poslom, problemima ili zabavom, a osim prvog meseca kada sam tek došao, ostali dani bili su ništa drugo do neprestano smenjivanje ova tri. Borba za lovu, prihvatanje, ocene… i najvažnije – borba protiv sebe.
Prerastanje
Osoba X: Zašto si otišao, tebi je u Srbiji bilo strava?
Ja: Da bih bio bolji.
Osoba X: Bićeš bolji i ovde, samo treba da se malo uozbiljiš i više radiš.
Ja: Neću, jer ne moram.
—
Pravi razlog mog odlaska je stalni strah da ću sam sebe oterati na tamnu stranu lenjošću i neodgovornošću. Ne znam da li je to neka bolest ili opsesija, ali koliko god me drugi hvalili oduvek sam znao da to nije dovoljno dobro. Cela misija Amerika bila je posledica toga što nikada nisam uradio nešto dovoljno veliko da bih time bio ponosan. Nisam se dovoljno trudio, nije mi dovoljno stalo. A opet, ljudi su prepoznali nešto u tome što radim. Objašnjenje za ovo opet leži u brojevima, u zemlji u kojoj ima 7.5 miliona stanovnika i nije teško istaknuti se u nečemu. Rizikujem da budem stavljen na crnu listu, ali pogledajte ko su u našoj zemlji poznate ličnosti, političari pa i tviteraši. Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh.
To prerastanje je sasvim normalna stvar i postoji u svim sferama života. Šteta je što niko sportiste ne ubraja u odliv mozgova, ali taj proces je identičan onom u kome mladi ljudi odlaze iz zemlje u potrazi za nečim većim. Kada prerastete klub u kome igrate idete na sledeći nivo. Ako ste dovoljno dobri idete dalje, ako ne vraćate se kući. I dok su sportisti koji odu nacionalni heroji, studenti su obično tu da budu neprijatna strana statistike.
Dovoljno dobar
Dobra stvar kod studiranja u inostranstvu je u tome što je integracija u društvo značajno brža nego u slučaju kada dođete na slepo. Kroz školovanje i rad sa profesorima shvatite razlike u društvima i načinu na koji se radi, i one su zaista dosta velike i teško je to shvatiti na osnovu nekoliko filmova. Na novom terenu gde me ljudi ne znaju, gde se priča drugi jezik i gde je konkurencija jača nego bilo gde drugo verovatno je najbolje tražiti odgovor na pitanje – da li sam dovoljno dobar.
Odgovor je možda. Talentovan svakako, ali isto tako i sirov, nestruktuiran, dete provincije koje je nekom ludom srećom ušlo u veću ligu. Škola je bila sjajan način da odlučim na koju stranu idem. Godinu dana kasnije verujem da sam uspeo. Dobio sam šta sam hteo – strukturu, bolji jezik, ime za sve one stvari koje su delovale logično a nisam znao kako se zovu i, najvažnije, samopouzdanje. Nismo mi loši, ali sve ono što radimo je jednostavno previše malo da bismo to i globalno dokazali. Ili makar, sve ono što sam ja radio.
Lako je to
Put do saznanja o tome da li sam dobar ili ne bio je u najmanju ruku neugodan. Ostavio dosta toga što neki drugi nikada ne bi ostavili, zatvorio dosta vrata i ozbiljno naljutio porodicu koja je bila sigurna da se nikada neću vratiti. Ali i uvek vrteo u glavi da se sreća nalazi negde izvan zone komfora.
Međutim, ono što me zapravo držalo sve vreme iznad vode je moja detinjasta naivnost i ignorisanje problema sve dok on ne počne zaista da ujeda pravo za srce. Posle prva 3 meseca neko od kolega sa faksa je rekao da je sa mnom malo nezgodno raditi jer imam pristup – lako je to i ako to zaista nema nikakvu osnovu u realnosti. Kada sam upisivao školu i odlučio na ovaj put, verovao sam da cela ova avantura zaista i jeste laka. Odeš, završiš školu, nađeš posao sa strane i sve 5. Realnost je nažalost bila mnogo drugačija. Previše puta sam bio bez para, bez stana, posao me baš i nije puno hteo jer bih time rizikovao svoj status u zemlji. Imam neverovatne prijatelje koji su bili tu da pomognu, ali posle nekog vremena shvatite i da pozajmljivanje nije rešenje. Ne rešava ništa dugoročno, već stvara nove stvari o kojima morate da mislite. A kad ste sami, lako se pukne. Živci su imali dobar trening.
Biću dovoljno kliše i reći bio sam gladan i budalast. Ali i zahvalan jer sam u isto vreme živeo godinu iz snova. Shvatio sam da je to “lako je” više vrlina nego mana. Da nisam razmišljao tako unapred, da sam mislio o novcu i problemima nikada ne bih doživeo ono što sam doživeo. Nekada je ta naivnost potrebna da biste napravili velike stvari jer problemi manje strašno izgledaju kada se sa njima suočite nego kada razmišljate o istima nekoliko meseci unapred. Previše razmišljanja obično dovede i do odustajanja.
Strpljenje
.. je ključ. Zvuči trivijalno ali vrlo često treba biti vredan i čekati. Bićete odbijeni, bez novca i svega na šta ste se već odavno navikli. Ali ako ste strpljivi i dalje vredno radite dobre stvari će vas iznenaditi. Stvari se ne dešavaju preko noći, ako se dese upravo tako i odu. Štagod da se desi u životu ostaje vam znanje i ljudi koji poznajete, a za oba je potrebno nešto više od samo te jedne noći.
Biće vam teško. Pući ćete. Misliti kako ništa nema smisla. Najbolje što mogu da vam savetujete je da prespavate. A onda ustanete i nastavite da radite. Najveći problem kod nedostatka strpljenja je što počnete da gubite samopouzdanje. A ono je sve. Bez vere da nešto možete da uradite, često to i ne uradite. Pročitajte biografije dragih vam ljudi i shvatićete da gotovo nikom od njih nije falilo samopouzdanje. Možda su bili malo ludi, asocijalni ili na drogama. Ali svi su verovali da su oni ti koji mogu da promene stvari. Samopouzdanje je onaj nevidljivi sastojak koji vas razdvaja o drugih. Ono što vas čini privlačnim kada ste tek ušli u vezu posle dugog vremena posta i ono što se oseti u vazduhu kada ljudi donose odluku da rade sa vama. Verujte u sebe i shvatićete da se sjajne stvari kriju iza ćoška.
Protiv sebe
Problemi i izmena okruženja vas teraju na stalnu bitku protiv sebe. Retko kada pobedite, ali godinu dana kasnije to je i poraz na koji sam posebno ponosan. Prevelika zona komfora pretvorila se u rupu. Morao sam da se naviknem na život sa puno manje stvari i malih luksuza na koje sam navikao. Zvuči kao propast, ali istina je da manje stvari ostavi prostora za mnogo iskustava i da vreme da razmislim o tome šta je to što zaista volim. Da shvatim ko su ljudi koji su ostali iza mene i koji mi nedostaju. Vidim koliko su neke navike i život koji sam imao zapravo destruktivni, a više cenim one koje sam zbog gužve u svom ormaru stavljao u drugi plan.
Istina je i da je ovo bitka koju ćete stalno gubiti ali i verovatno poraz iz kojeg ćete najviše dobiti. I dalje gubim, ali sam srećan što sada znam mnogo više, što sam okružen i radim sa ljudima koje volim kao porodicu i što imam prijatelje širom sveta. Mogao sam istu tu energiju da utrošim boreći se sa drugima, isteravajući pravdu ili dokazujući neke stvari koje nisu ispravne. Ali razlika između ova dva je u tome što u borbi protiv sebe vi ste ti koji odlučujete i ako odlučite da nešto promenite to sigurno i možete.
Budite vredni, radite na tome da postanete osoba sa više iskustava a manje stvari, cimajte se da budete bolji u onome što radite i uz malo vere u sebe postaćete dovoljno dobri. Testirajte sebe. Oduzmite sebi stvari koje volite na trenutak da biste stavili koliko su mnoge od njih zapravo beznačajne. Umesto tih stvari fokusirajte se na ljude koje volite i koji vas inspirišu i držite ih u svom okruženju. Budite gladni i budalasti. Izgubićete mnogo bitaka, proći kroz mnogo teških trenutaka, prečesto stajati na tlu koje nije baš stabilno. Ali i postati bolji čovek, zadovoljni sobom i sposobni da menjate ljude oko sebe. Znam da u zemlji velikih ratnika porazi i nisu tako popularni, ali isto tako i verujem da je ovo jedan od onih za koji se vredi boriti.
