Blog: Eniac, 06.Jan.2013, 15:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odgovor
Moje jako blisko okruženje od ovog meseca bogatije je za dva doktora nauka. Obojica su inženjeri, ponos svog društva, oni u koje su svi verovali i naravno – obojica žive van Srbije. Tužno, ali i sasvim logično.
O odlivu mozgova se puno priča ovih dana. Uspeo sam da izignorišem Dobricino patriotsko pismo, znao sam da će se neko drugi naći da odgovori ovom čoveku koji je ćutao kada nije bilo prekasno. Odliv mozgova jeste problem, ali se plašim da je gledište na ovaj problem izmešteno ka studentima, umesto ka izvoru problema – državi. Malo je prilika ovde, i što je još tužnije malo je onih koji vole ovu državu i žive u njoj. Mislim da to brojka o tome koliko bi ljudi volelo da se rodilo van Srbije nadmašuje čak i sramne statistike o odlivu. Ljudi su jednostavno izgubili nadu, a to najbolje vidite i po klincima koji vam tako prilaze i govore – Ne budi lud da se vraćaš.
Ko će da gradi ovu zemlju ako svi odete?
Čim sam došao kući pokrenula se ova dilema povodom diskusije o tome hoću li ostati u Americi ili se vratiti u Srbiju. Dilema je uvek ista – ako svi odete, ko će da gradi ovu zemlju? I pitanje je sasvim na mestu. Ako svi mladi ljudi koji imaju potencijala da naprave neku promenu odu – zaista se neće puno toga desiti, osim što ćemo rasti nekako po inerciji okruženja. Srbija će u ovom slučaju propasti poput njenih gradova koji su poklekli pod blagodetima većih centara. Zašto bi se neko mučio u Majdanpeku ako sasvim normalan život može da vodi u Beogradu?
Ovde se teško šire krila
Paradoks vezan za prethodno pitanje je to što sam prethodne dve godine razmišljao o istom. I verovao da sve što napravim treba da se desi ovde. Ali, prirodna potreba svake iole ambiciozne osobe je da se lično usavršava. U nekom trenutku vi dosegnete maksimum koji vam okruženje dozvoljava, i vreme je da idete dalje. Jeste, ova odluka je u suprotnosti sa gornjom idejom ali onda pogledate sportiste i setite se da su oni svima ponos i dika, a ostali mladi sramota koja napušta zemlju prodavajući dušu za dinar. Koja je razlika između mladog košarkaša i tek diplomiranog studenta? Osim što sportisti gledaju na svaki način da ne plaćaju porez u Srbiji?
Fale nam prilike
U trenutku kada dođete do Master nivoa i želite da idete dalje, tu se vaša mogućnost za usavršavanje uglavnom završava. Nisu studenti ti koji su problem, i njihova želja sa odlaskom koliko država i nepostojanje inicijative da se tim mladim ljudima ponudi prilika da ostanu. Ako ste master elektronike i želite da idete dalje, sumnjam da će se to desiti u Srbiji. Logičan je odlazak, a osmeliću se da kažem i nije loš. Ono što je loše je što se stečeno znanje ne vraća nazad u zemlju.
Pričao sam sa desetak ljudi o tome zašto se nisu vratili posle studija. Uglavnom je razlog to što morate da se prilagodite na znatno lošiji način života, manje plate, lošije okruženje i međuljudske odnose od kojih vam se ne živi. Zapad je možda hladan i manje ličan, ali onog trenutka kada se to naviknete, inicijalno stanje počinje da vam smeta. Naviknete se na bolje, pronađete sreću u nekom novom životu a onda i upadnete u tzv. Hedonic Treadmill koji vas tera da ostanete na istom nivou potreba. Jako je teško vratiti se unazad.
Internet je najbolja stvar koja nam se desila
Ako idemo još malo napred shvatićete da je Internet najbolja stvar koja je mogla da nam se desi. Nažalost, nismo previše zaslužni za nju, ali to nas ne brani da je masovno eksploatišemo. Sa Internetom u svojoj kući, pomalo zakinuti geografskom lokacijom, odjednom postajemo jednaki kao i bilo koji drugi stanovnik ovog sveta. Dostupno nam je sve znanje ovog sveta i samo je pitanje lične inicijative na koji način će to biti iskorišćeno. Lokacija je sve manje bitna, fokus je na veštinama koje mi možemo da pružimo svetu.
Ujedno on je i idealan alat da se nekako svi koji su otišli ujedine i vrate deo vrednosti koji su dobili od države. Ono što me kopka u poslednje vreme jeste način na koji to može i da se konkretizuje u neki proizvod. Zamislite mogućnost da našim klincima omogućimo sve to znanje i poslovno iskustvo koje se dobije na strani. I to sve u obliku neke mreže mentora koji će par sati mesečno ulagati u naše klince kako bi izgradili neku vrednost u samoj zemlji. Logično je, baš kao i odlazak. Na kraju dana, jedina konkurentska prednost svakog ko dolazi sa ovih prostora je razumevanje ovog tržišta. Investiranje u njega i vraćanje vrednosti nazad jedini način da pokrenete neke stvari napred, da potencijal koji ste ostvarili napolju vratite i zemlji iz koje dolazite bez napuštanja svoje zone komfora.
Razmišljaću još o ovome a vama, bilo da ste kritičar ili neko ko podržava odlazak, poručujem da ne postoji pravilan odgovor. Odlazak je težak i predstavlja jedan odvratan osećaj gde ostavljate sve iza sebe i odlazite u svet u kome ste mesecima potpuno bespomoćni. Ostanak, sa druge strane, zna da vas pretvori u grudvu nezadovoljstva koja sve brže kliže niz planinu. Nijedno od ova dva nije ispravno. Ono što verovatno jeste je da svako od nas treba da postane najbolji što može i iskoristi svoj potencijal. U zemlji u kojoj se rodio ili van nje. I da se potrudi da ga podeli sa onima kojima su inspiracija i znanje potrebni. Jer znanje i iskustvo za sebe ne znače ništa, osim još jednu medalju na zidu koji niko drugi neće pogledati. Oni su mnogo vredniji kad žive kroz druge kojima ste ih preneli i verujem da to treba i da bude neka ideja kojom se vodimo. Ili makar kojom ću se ja voditi.
Srećni praznici drugari!
@eniac
.jpg)
