Blog: NUNS Centar za istraživačko novinarstvo - CINS, 25.Avg.2010, 16:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

„Na lični zahtev“ napuštali Agenciju

Ko su bili direktori Agencije za privatizaciju u Srbiji?
Bivši direktori Agencije za privatizaciju

Agencija za privatizaciju je od osnivanja promenila sedam direktora, ali oni ni posle toliko godina nisu želeli da govore o pravim razlozima zašto su svi redom davali prevremene ostavke. Današnja imovina bivših direktora Agencije nije dostupna javnosti, jer mnogi nisu više funkcioneri. Na vrhu liste bivših direktora sa najviše zaključenih, a potom raskinutih kupoprodajnih ugovora, nalazi se aktuelni premijer Mirko Cvetković.
Srbija je tokom protekle dve decenije doživela i preživela tri talasa privatizacije. Prva privatizacija počela je 1989. godine, u vreme bivše SFRJ i saveznog premijera Ante Markovića, prema Zakonu o društvenom kapitalu. Dve godine kasnije, u režiji Slobodana Miloševića, započeta je druga po redu privatizacija, na osnovu Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. I najzad, u vreme pokojnog premijera Zorana Djindjića 2001. godine krenuo je treći talas, normiran Zakonom o privatizaciji. Tim zakonom uredjeni su uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala, a glavnu ulogu u tome imala je Agencija za privatizaciju.
Od 2001. do kraja 2009. godine Agencija za privatizaciju je putem tendera, aukcija ili akcijskih prodaja privatizovala 2100 preduzeća i u budžet Srbije prihodovala oko 3 milijarde evra. U domaćoj javnosti, naročito stručnoj, od samog početka trećeg talasa privatizacije javile su se sumnje kako u sam koncept, tako i u metode transformacije društvene i državne svojine u privatnu. Kritičari koncepta naglašavali su njegov visok stepen koruptivnosti, neminovan u uslovima kada jedan (u ovom slučaju država preko ovlašćenog prodavca – Agencije za privatizaciju) prodaje sve, tj. veliki broj društvenih i državnih firmi. A oni koji su osporavali konkretne načine privatizacije, upozoravali su na netransparentnost postupka i na moguću spregu konsultanata, bankara i revizora u veštačkom obaranju cene preduzeća, što takodje otvara prostor za korupciju na tenderima, aukcijama ili akcijskim prodajama.
Direktori kratkog mandata
Prvi direktor Agencije za privatizaciju Vladimir Čupić

Već sama činjenica da je od stupanja na snagu Zakona o privatizaciji 2001. godine do danas promenjeno sedam direktora Agencije za privatizaciju otvara mnogobrojna pitanja. Iako je zakonom predvidjen mandat direktora u trajanju od 4 godine, a pravilnikom o radu osigurana velika plata (bruto zarada aktuelnog direktora Vladislava Cvetkovića je 431.200 dinara), svi dosadašnji direktori su davali prevremene ostavke, uvek sa istim obrazloženjem: “na lični zahtev”. Najkraći direktorski staž imao je advokat Branko Pavlović , svega 3 meseca (od 7. aprila do 15. jula 2004.), a najduži njegov naslednik diplomirani ekonomista Miodrag Djordjević, 2 godine i skoro 3 meseca (od 15. jula 2004. do 5. oktobra 2006.). Prvi direktor Agencije za privatizaciju, tada rukovodilac u revizorskoj kući 'Deloitte & Touche“, a sada bankar Vladimir Čupić, uspeo je  da “izgura” skoro godinu i po (od 17. jula 2001. do 26. decembra 2002.). Drugi direktor, tada konsultant, a sada predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, održao se godinu i tri meseca (od 26. decembra 2002. do 7. aprila 2004.). Posle rekordera u dužini opstanka u direktorskoj fotelji Djordjevića, na čelo Agencije za privatizaciju imenovan je novosadski advokat Vladimir Galić, koji je “izdržao” nepunih 8 meseci (od 12. oktobra 2006. do 25. maja 2007.). Posle njega na dužnost je stupila diplomirana ekonomistkinja Vesna Džinić, koja skoro da je domašila Djordjevićev rekord, sa nešto više od 2 godine direktorovanja (od 25. maja 2007. do 18. juna 2009.). Posle svega ostaje još da se vidi koliko će u najnestabilnijoj menadžerskoj fotelji u Srbiji opstati sadašnji direktor, magistar ekonomskih nauka Vladislav Cvetković.
Glasovi i glasine
Svaku prevremenu ostavku „iz ličnih razloga“ nekog od pomenutih direktora Agencije za privatizaciju mediji su vezivali za odredjenu spornu privatizaciju. Ali, to je bio samo vrh ledenog brega naše mutne i problematične privatizacije. Pre svega, bio je sumnjiv način izbora i imenovanja direktora Agencije za privatizaciju. Sve do 2005. godine, do usvajanja  Zakona  o  javnim agencijama, nije bilo predvidjeno da se direktor Agencije  za privatiza-ciju bira na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Takodje, prva tri direktora, Vladimir Čupić, Mirko Cvetković i Branko Pavlović, nisu uopšte imali potpisane ugovore o radu sa Upravnim odborom Agencije za privatizaciju kao poslodavcem, što dodatno osporava zakonitost primenjenog koncepta privatizacije. Na konkretna pitanja o 'tehnologiji' imenovanja i detaljima u vezi sa angažovanjem prvi direktor Vladimir Čupić (pogledajte odgovor Vladimira Čupica), kao i njegov naslednik, sadašnji premijer Mirko Cvetković, tada u stručnim krugovima nazivan “patrijarhom konsultantskih poslova“, pružili su šture i uopštene odgovore. Prema odgovoru kabineta predsednika Vlade Srbije, Cvetković je u Agenciju kao direktor postavljen po odluci Vlade Srbije. Tako su načini predlaganja i odabira prva dva direktora Agencije za privatizaciju, bez javnog konkursa i bez potpisanog ugovora o radu, kao i pravi razlozi za napuštanje ove funkcije pre isteka mandata, ostali tajna.
Balkanske metode kadrovanja
Treći po redu direktor: Branko Pavlović bio spreman da priča

O tipično balkanskim metodama „kadrovanja“ bio je spreman da govori treći po redu direktor Agencije za privatizaciju, advokat Branko Pavlović. Krajem marta 2004. godine ga je pozvao tadašnji ministar ekonomije Dragan Maršićanin i ponudio mu direktorsku fotelju. Pavlović je pristao, ali, kako kaže, uz tri uslova. Prvi uslov: da li DSS nekom duguje, što bi trebalo da se vrati putem neke nameštene privatizacije? Odgovor je bio ne. Drugi uslov: da li se duguje nekoj stranci iz tadašnje koalicije, G17 Plus i SPO - Nova Srbija? Odgovor je takodje bio negativan. Treći uslov ticao se dovodjenja dva, tri stručnjaka u Agenciju, u koje je Pavlović imao poverenja. Odgovor je bio potvrdan, i nekoliko dana potom, 7. aprila 2004. Pavlović je zamenio Cvetkovića. Ali, u istinitost ministarskog “NE” novoimenovani direktor se, kaže, uverio već posle tri meseca: razrešen je dužnosti direktora Agencije za privatizaciju. Pavlović tvrdi da je neposredan povod za smenu obaranje fingiranog tendera za prodaju velike subotičke firme “Sever”, specijalizovane za proizvodnju elektro-motora za belu tehniku, sa oko dve hiljade zaposlenih. Proverom dokumentacije, kako kaže, ustanovio je da su angažovani konsultanti lažno prikazali minusni saldo „Severa“ od 2 miliona evra. Da je pravilno uradjen ovaj konsultantski posao, videlo bi se da je ta firma zapravo u plusu od 10 do 12 miliona evra. Bio je to klasičan primer korupcije, kada se privatizacija odredjene firme pakuje poznatom kupcu i kada se trguje poverljivim informacijama. U slučaju subotičkog „Severa“ nosilac konsultantskog posla bila je 'Societe Generale banka', koja je kao svog „podizvodjača“ angažovala konsultantsku firmu 'Deloitte & Touche“. Pavlović je kao direktor Agencije za privatizaciju raskinuo ugovor sa konsultantima i poništio tender. I onda je smenjen, jer je, kako kaže, crno na belo dokazao mehanizam korupcije u našoj privatizaciji. Pošto je slučaj ove uspešne firme bio dosta medijski osvetljen, sam kupac je na kraju početnu cenu sa 315.000 evra podigao na preko 4 miliona evra, dakle 13 puta! To dokazuje da je dokumentacija za tender pripremljena tako da razlika izmedju nameštene niske cene i realne, tržišne cene ode nekome u džep posredstvom angažovane banke i konsultanata.
Začarani krugovi korupcije
Nisu samo konsultanti odgovorni za sve sumnjive privatizacije u Srbiji od 2001. do 2009. godine. Deo odgovornosti snose i angažovani revizori, zaduženi da provere da li se poštuju odredbe potpisanih ugovora, naročito u vezi sa novim investicijama i socijalnim programima. Bilo je slučajeva da je privatni voćnjak prepisan tekstilnoj fabrici, što je potom prikazano kao nova investicija. Zatim dođe revizor, utvrdi tržišnu vrednost voćnjaka i tu sumu uvaži kao da je stvarna investicija u privatizovanom preduzeću. U lancu začaranih krugova korupcije su bili i bankari. Niz je i primera u kojima su banke davale rizične garancije, kao što je to slučaj kruševačke “Župe” i Komercijalne banke, ali čini se da Narodna banka Srbije nije posebno obraćala pažnju...

Nastavak na NUNS Centar za istraživačko novinarstvo - CINS...