Blog: Eniac, 24.Mar.2019, 08:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diskretni heroji
Još uvek sam u fazi u kojoj mi je teško da poverujem da je od nekog dešavanja kog se sećam prošlo 20 godina. D v a d e s e t godina ej! Nekako mi je to predugo i preveliko, a postoji tih nekih par dešavanja (ili bolje reći osećanja) iz tog perioda koje ću verovatno do kraja života pamtiti. Sećam se recimo 14-tog rođendana. Ivanjica je bila relativno malo bombardovana ali smo i pored toga veći deo vremena proveli kod babe i dede na selu gde nije bilo fabrika ili bilo kakvih značajnijih objekata. Taj dan smo se vratili nazad u porodičnu kuću da proslavimo moj rođendan svi zajedno. Ono malo okrnjenog društva je otišlo kući pre nego što je pao mrak i ostali smo da prespavamo to veče pre nego što se ujutru uputimo nazad u selo. Spavali smo svi zajedno u jednoj sobi. Negde u sred noći puklo je kao nikada do tada. Prozori su se tresli od buke i bili na ivici pucanja. Taj jedan osećaj koji se urezao jeste parališući strah i srce koje je jako tuklo čim sam ustao i svega što se sećam je da sam se spustio sa kreveta na pod i da mi je mama rekla da se brzo obučem. Bomba je pala na satelitsku stanicu nekih 3 kilometra od naše kuće. Ostali smo tu do jutra a onda se vratili nazad u selo gde smo proveli ostatak bombardovanja.
Da, prošlo 20 godina od početka bombardovanja. O ovome verujem da će puno ljudi pisati danas i sutra i, bez neke želje da previše zadirem u patetiku, ova nesrećna jubilarna godišnjica me podsetila o jednoj stvari koju već duže vreme želim da stavim papir. O jednoj žrtvi i zahvalnosti koju često zaboravimo. O diskretnim herojima našeg detinjstva. O našim roditeljima.
Ako niste (kao ni ja), zamislite da ste roditelj i da odgovarate za neka mala i nevina bića kojima želite da odrastu zdravi u dožive normalnu budućnost. U isto vreme, tokom tog istog odrastanja u 8 godina dešavaju dva rata. Jedan od 4 godine – u kom (verovatno) ne znate kako i zašto ste se našli i drugi – od 70 i nešto dana u kom ne znate kako da se branite. O tome kako je došlo do ovih ratova i ko je bio kriv ostavljam nekim drugima da pišu. To nije tema ovog posta. Tema su osećanja i stres koji su ovi ljudi, tada naših godina, morali da nose na svojim grudima. I uspeli da iznesu, uprkos tome da niko nikad nije spreman za ovo.
Oni nisu narodni heroji, nisu deo propagande, niti neki Boško Buha i o njima nije imao ko da piše i snima filmove. Ali jesu heroji – naši heroji. Ljudi koje su svoje najbolje godine i najdeblje živce potrošili štiteći nas od stvari od kojih nisu znali kako da se odbrane. Na kraju ipak preživeli i ostali koliko toliko normalni. Možda sa viškom holesterola ili bajpasova. Sa manjkom novca i zuba. Ali uvek uz nas i kad je teže od najtežeg što možemo da naslutimo. Milenijali u nama će im možda zameriti što nisu stigli više, ili dali više i što nemamo iste prilike kao neki drugi na ovom svetu. Međutim, to je samo naš ego koji nam često ne da da vidimo više od nosa. Ako se pak malo osvrnemo, shvatićemo da cela naša generacija traži heroje u stripovima dok su oni sve vreme tu i misle o nama. Nas, sa druge strane, često mrzi da ih okrenemo i kažemo hvala.
Zato, mama i tata hvala. Hvala na tome što ste bili hrabriji nego što ste i sami znali da možete biti. Hvala što ste dali sebe i svoje najbolje godine da bismo mi postali ono što vama vreme nije dozvolilo. I što ste nas naučili važnu lekciju da, uz dovoljno ljubavi, svi možemo postati nesalomljivi. Poput nekakvih heroja. Poput vas.
—
Tekst je originalno objavljen na mom Facebook nalogu.
