Blog: Eniac, 28.Jan.2018, 11:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borba sa taštinom
Osoba X: Jel razmišljaš o tome da obrneš igricu, već si par godina u Americi, deluje da ti ide ok, šta je sledeće?
Ja: Kako to misliš? Tj. šta podrazumevaš pod “prelaskom igrice”
Osoba X: Pa ono, napraviš svoju firmu, postaneš Steve Jobs ili Elon Musk, napraviš milijarde, promeniš svet…
Muk. Znam šta treba da odgovorim ali sam zastao jer mi nije jasno u kom trenutku je to postao odgovor i kako sam toliko siguran u isti. Nešto se promenilo, samo nisam siguran da li je to realnost ili ambicija.
Ja: Ne.
—
Od poslednjeg teksta prošlo je više od godinu i po dana. U trenutku kada sam pisao taj tekst radio sam u jednoj u najboljih firmi u industriji u kojoj radim, a tim za koji sam radio je po mišljenju mnogih najbolji tim na svetu kada je u pitanju moja profesija. Prija kad pomislite da ste deo nečega što se može nazvati najboljim, da ste prvi u nečemu pa makar bilo i tako malo kao što je marketing mobilnih igara. Kićenje raznim epitetima i titulama je nešto na šta smo, na podsvesnom nivou, navučeni jer verujemo da je to nešto što nas izdvaja iz gomile. A život, gledan kroz filtere medija, kaže da izdvajanje donosi pažnju, pažnja status a status sreću. Prosto, zar ne?
Da si na drugom kraju sveta, da voziš neka kola lepa, da si prvi, o, da si prvi
Veza uspeha, pogotovu finansijskog i sreće nije nova stvar. U vreme kapitalizma, biti prvi znači imati više od drugih. Ako na to dodate i društvene medije to znači i izgledati kao da imate više od drugih. Odavde i na Instagramu možete naći i gomile slika poput ove ispod.
Interesantno je kako se ovo provlači i kroz pop kulturu. Igrao sam se malo sa tekstovima domaćih pesama i zavidno je koliko se često pojavljuju imena luksuznih brendova u njima (Gucci 44, Versace 28, Prada 25, Ferrari 24, Porsche 19). Ovo je manje više trend u celom svetu i ne treba Balkan stavljati u neki poseban koš.
Društveno programirani
Da li to ove stvari zaista i znače više sreće? Uglavnom ne. One su samo još jedan dokaz da je većina nas žrtva nečega što je poznato i kao društveno programiranje. Društveno programiranje je skup ponašanja na koje smo naučeni od malena, prvo u porodici a kasnije u svom okruženju – školi, fakultetu, poslu. Ovo su ponašanja koje nas čine društveno prihvatljivim, a kao individue mi stalno tražimo odobravanje jer smo društvena bića i samo se u društvu osećamo sigurnim. Da bismo to i postali mi delimo slična interesovanja i skup vrednosti kao većina ljudi oko nas. Stoga, kada se malo udaljite tako da ne vidite lica i specifične karakteristike, shvatićete da smo mi manje više svi isti. Isto se oblačimo, želimo da idemo na ista mesta, imamo slična mišljenja o određenim političarima, muzičarima, filmovima. Zajedno smo jer imamo slična mišljenja i imamo slična mišljenja zbog toga što smo zajedno. Čudesna povratna sprega.
Društveno programiranje ćete najlakše prepoznati po glagolima – trebati i morati. Ako nešto treba da se uradi, vrlo često je to jer to društvo nalaže. Ima trebanja i moranja koje su dobre za vas i za društvo – obrazovanje, zakoni, etičke norme i slično. Religija je tokom godina tu uradila najveći deo posla i napravila put za ono što mi danas zovemo moderno društvo.
Sa druge strane, u malo slučajeva trebate ili morate: da kupite nove patike, telefon, auto, sat ili odete na drugi put na letovanje, zimovanje. Ne znam da li ima i smisla da pominjem pločice, veliki biceps i biserno bele zube. Ovo radimo jer, opet podsvesno, tražimo odobravanje i sreću kroz dobijanje pažnje ili podizanje statusa/moći. Nažalost, ovo je ništa drugo do kolotečina u kojoj čim dođemo do dugo očekivane nagrade ona nekako uvek nestane čim je uzmemo u svoje ruke. Efekat prođe sa poslednjim lajkom na Instagramu.
A tu dolazi i taština
Razgovor sa početka teksta se desio u trenutku potpunog haosa, radnih dana koji su trajali po 14 sati sa sve 2 sata u prevozu i solidno nestabilnog društvenog života zbog svega toga. Naučio sam puno, bio bolji u svom poslu nego ikada i upoznao sam puno uspešnih ljudi koji su, na papiru, bili ono što sam ja želeo nekada da budem. A onda sam poželeo i da to ne postanem. Koliko god to kliše zvučalo, teško je razumeti teret koji uspeh i novac donesu ljudima. Najparanoičniji i najintenzivniji ljudi koje sam upoznao su među onima koji su imali najviše novca. Kako čuvena knjiga kaže – Samo paranoični prežive.
Odavde i odgovor ne. Ciljevi koje sebi postavljamo često nemaju nikakve veze sa suštinom i funkcijom, koliko sa formom. Promeniti svet – kakva oda narcisoidnosti. Ko još počinje sa takvim ciljem?! Napraviti firmu od milijardu dolara. Zašto? Zar firma ne treba da reši neki problem prvo? Odavde taština. Želja da budete nešto zbog slike koja se time kreira a ne zbog ličnog zadovoljstva. Taština znači ispraznost. Znači objekat bez suštine. Donošenje odluka radi mišljenja društva, ne radi potrebe za tim odlukama.
Uspeh nastaje kada se susretnu ljubav i ambicija. Ovo važi kako za porodicu tako i za posao. Jedno uvećava drugo. Rezultati nisu cilj, već posledica. Uspeh nije loš, i ne treba biti ravnodušan prema uspehu jer se iza njega krije puno rada, što ličnog što ljudi koji su bili uz nas. Porodica, prijatelji, profesori pa i država. Ali, dok je samopouzdanje bitno, uspeh ne treba da bude izgovor za bahatost ili srljanje u život koji ne možete da priuštite.
Nažalost, mi smo generacijski osuđeni na taštinu. Znam da rizikujem da zvučim kao cinik ili neko koga je pregazilo vreme ali ekonomija izobilja znači da je pažnja nikada vrednija i mi se po svaku cenu borimo za koji komad pažnje i bolji status. Priče na Instagramu, Facebook postovi, pa i ovaj tekst. Sve je ovo na neki način borba za lajkove i želja da se predstavite ljudima na način koji niste nužno vi. Da se predstavljate kao bolji od sebe. Programirani ste na to i nije lako izaći iz tog kalupa.
Ako treba da izdvojim jednu poruku iz ovog teksta koju bih voleo da zapamtite to je da razmislite svaki sledeći put kada nešto mora ili treba da li je to zbog vas ili vas društvo tera na to? Radite stvari zato što vi to želite i volite a ne zato što će neko drugi da ima određeno mišljenje o tome. Jer ono što je spolja je prolazno i ne postoji, a ono što je unutra je autentično i traje. Ono što je unutra ste zapravo vi.
.jpg)
