Blog: Dragana Djermanović, 24.Jul.2008, 19:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

A kakvi smo mi u PRaksi

Čini mi se da se baš nisam dobro postavila prema postavljenom problemu.
Krenulo je ovako: imam problem, ko je sve kriv?!  Inače stvari postavim malo drugačije: imam problem, da li sam ja kriva (koliko), a ko je onda kriv!?
Primetićete da nemam osobito mišljenje ni o predstavnicima PR struke. Šta više. Logično, i ja sam u grupi o kojoj nemam osobito mišljenje. I šta sad? Da čekam da neki (al)hemičar reši problem u moje i ime mojih kolega? E tako nisam nikada radila.
Zavrnem rukave i radim... Pa stvari budu bolje. Niko neće rešiti naše probleme i nesporazume, osim nas samih. Što pre to prihvatimo manje ćemo vremena izgubiti. Vreme nam je inače, dragocen i potrošiv resurs.
Kakva sam dakle ja, kako obavljam svoj posao i da li je to po standardima PR struke?
Pre nego što odgovorim moram vas podsetiti da «kad god čovek priča sam o sebi sve se svodi na hvaljenje» (F.M. Dostojevski). Malo je onih koji su istinski, ali opet ne maliciozno i mazohistički, samokritični. Potrudiću se da budem realna.
Posao PR-a sam shvatila kao veliki izazov. Pre svega zato što sam bila vrlo mlada, zato što podrazumeva komunikaciju sa ljudima, a u tome istinski uživam i zato što podrazumeva publicitet i pažnju javnosti, što pripadnicama lepšeg pola po pravilu predstavlja veliko zadovoljstvo.
Međutim, posao mi je bio da raznim javnostima prenesem poruku koja je koncipirana pre svega u svrhu postizanja poslovnog cilja kompanije. Ali, ja nisam ekonomista. Reči anuitet, administracija, dozvoljeno prekoračenje po tekućem računu vrlo brzo sam nazivala pravim (razumljivim) imenom (rata, potrebna dokumenta, dozvoljeni minus...). Pokušala sam da posetim što više treninga i seminara koji su mi jako mnogo značili, da upoznam što više ljudi (novinara i svojih kolega), da sa njima uspostavim odnos uzajamnog poverenja, a novinarima sam postala insajder u svojoj kompaniji. Tačnije, neko ko pita, traži sagovornike, poštuje reč datu na obe strane, rokove i tako dalje. Rezultati su brzo dolazili. Postali smo jedna od banaka sa najvećim publicitetom. Procenat negativnog publiciteta se znatno umanjio, klijenti su ostali verni banci zato što nije bilo prikrivanja i tendecioznog ulepšavanja; stvari su predstavljane maksimalno realno čak i pri promociji...
To sve ne bih uspela bez saboraca u svojoj kompaniji koji su se bavili marketingom, poslovanjem sa određenim kategorijama klijenata i svim ostalim kolegama koji su razumeli koliko je bitno da naša banka bude blizu klijentu i dostupna javnosti. Najviše mi je pomogao menadžmen, sa vrlo dobrim sluhom za PR i marketing. Imala sam, dakle, i puno sreće.
Nisam baš zadovoljna rezultatima, ipak. Mnogo toga bih promenila. Kvalitet komunikacije, pre svega. Kanale komunikacije, potom. Međutim, stvari treba uraditi u pravom, a ne u ma kojem trenutku.
Mnogo bi mi bilo lakše da imam priliku da sporadično komuniciram, uz kolege iz struke, sa novinarima specijalizovanih rubrika, i da pričamo o tome šta je dobro a šta ne... Da pomeramo stvari na bolje. Takvih je prilika vrlo malo. Značilo bi takođe da DSOJ zaista primenjuje mnogobrojen kodekse koje smo članstvom prihvatili, da zaista radi svoj posao i Sud časti, da se nagrade dodeljuje pravim RRimerima i kolegama dostojnim poštovanja, a da znate da ih ima stvarno dosta u našoj zemlji. Mada, proporcija je kao u novinarskim redovima, (mnogo) manje jako dobrih (mnogo) više osrednjih.
Samostalno ne mogu gotovo ništa da promenim na bolje.
A šta zapravo želim: da se vest razlikuje od oglasa; da se PR razlikuje od propagande; da su novinari i PR-ovi jedni drugima najveći saborci, kritičari i afirmatori; da PR tekst NE može da se plati. I da se razumemo, moja kompanija je u mogućnosti to da uradi. Ne govorim ja kao očajnica koja mora da napravi reformu kako bi neki njen super info ikada ugledao svetlost dana. Govorim kao neko ko svojevoljno bira težu opciju (ali bolju za svoje klijente i potencijalne klijente): bira da teško radi, da pažljivo piše i da pravi vest od svake svoje aktivnosti. Verujte da je ona prva opcija neuporedivo jednostavnija. Ali gde je onda kraj?!
O svemu ovome bih prvo volela da pričam sa svojim kolegama iz struke, ali oni se ne javljaju, ne pišu, ne komentarišu, ne kritikuju me i ne daju (za sada) svoj doprinos.
Možda stvarno treba da se opustim, prepustim i sledim trend, pa čak i kada znam da je on potpuno pogrešan! I da uživam, da se ne nerviram... Ili da menjam profesiju.
Ja, međutim, ne odustajem!
Imam obavezu da se borim za svoje mišljenje i za svoje ciljeve. Nemam prava da idem linijom manjeg optpora. Ne dam se!
 
Samo mi malo treba pomoć... i podrška...
 
 
  

Nastavak na Dragana Djermanović...