Autor: Ivan, 23.Okt.2008, 14:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ŽIVOT U STANJU BESPOMOĆNOG OČAJA

Kako se pokazalo posle dužeg i temeljnog istraživanja javnog mnjenja, jedan broj zaposlenih u Ibarskim novostima nalazi se u stanju totalne iscrpljenosti, neutoljive gladi i bespomoćnog očaja. Drugi broj zaposlenih kako-tako vegetira, a ima i onih koji i u nemogućim uslovima uživaju blagodeti svoje snalažljive prirode. Krivci za ovakvo stanje su poznati, tu su oko nas, ali ih, očigledno, nije briga ni za šta osim za sebe same.
Zbog svega toga, a na inicijativu Sindikata "Nezavisnost" Ibarskih novosti, početkom ove nedelje je organizovan sastanak na kojem je trebalo da se radnicima pojasni namera da se, izme|u ostalog, preispita odgovornost aktuelnog rukovodstva za postojeće stanje i pokrene sudski postupak za naplatu neisplaćenih zarada. Kao što je poznato, radnici nekada najmoćnije, najobjektivnije, najprofesionalnije itd. informativne kuće na ovim prostorima već mesecima žive ni od čega, osim od ljubavi prema domovini, gradu, lokalnoj vlasti i novinarskom pozivu. Ovi moderni Robinzoni, kao i mnogi drugi pre njih, prepušteni su sami sebi i sopstvenoj iskonskoj spremnosti za snalaženje u totalno nemogućim uslovima. Kako je danas, posle dve decenije posta i odricanja, moguće živeti bez plate, to niko nije u stanju da objasni. Kako je danas u Srbiji, i Kraljevu, moguće (pre)živeti bez četiri plate pitanje je na koje samo Ajnštajn, Cvajnštajn ili neki drugi teoretičar relativiteta, može da ponudi zadovoljavajući odgovor. Nažalost, takvih ovde nema, bar za sada. Ipak i uprkos svemu, činjenica je da niko još nije umro od gladi i to je samo još jedna potvrda srpskog inaxijskog fenomena, trika da se troši više nego što se zaradi, i da se preživljava a da niko nije u stanju da objasni kako. No, i pored toga i činjenice da je sve to svih prethodnih godina nekako i funkcionisalo, sve je više onih koji su na kilaži izgubili i po desetak kilograma, sve je više onih koji već danima gladuju i kojima je kuvano, ili bilo kakvo jelo, bar jedanput na dan, samao puki san. Pojedini novinari i bukvalno nemaju od čega da kupe ni najosnovnije stvari, a i da imaju, što bi rekao Cigo u vicu, odakle im? Od onoga , ili one, ko ih je kupio - ni traga ni glasa.

BEZNA\E SA OKUSOM LJUBAVI I PATRIOTIZMA

Moćna Agencija za privatizaciju studiozno radi na raskidu kupoprodajnog ugovora i svi su izgledi da će, i pored obostrano izražene želje da se to ruglo poništi, u narednih sto godina to i učiniti. To je jedan od najsvetlijih primera kako ova vlast preko svoje Vlade, a ova preko Agencije, brine o svom narodu. Ljudima iz Agencije je jedino bitno da izmuzu kupca i ostvare dobit za sebe, ljudi zvani radnici ih ne zanimaju. Istovremeno, niko nema nikakvu obavezu da se ljudi zvani radnici, koji bez ikakve svoje krivice ne primaju plate, amnestiraju od obaveza prema državi. Pa im tako uredno, kao i svima ostalima, stižu marljivo otkucane pretnje utuženjima, isključenjima, isecanjima, streljanjima i spaljivanjem za primer zbog dugovanja srpskim monopolistima koji se dave u blagostanju, raskoši i platama koje ne znaju kako da potroše. Pomenemo li i obaveze prema rođenoj deci, rođenoj ili nerođenoj ženi, roditeljima, braći i sestrama, dođemo lako do jednostavnog zaključka da je većina zaposlenih i neplaćenih upošljenika u Ibarskim novostima pod jakim stresom, u dubokoj depresiji i ispunjena beznađem koje ni beskrajna ljubav prema ovakvoj domovini ne može da ublaži.
Pomenem li još da se sve to događa u zemlji Srbiji, rezervatu zdrave hrane, pitke vode i domaćinske srdačnosti, na početku trećeg milenijuma, čitava priča poprima razmere zone sumraka ili totalnog ludila. U tom i takvom trenutku srpski oligarsi različitih provenijencija bave se poskupljavanjem gasa, telefonskih impulsa i svega ostalog ne bi li i onako jadan život većine stanovništva ogadili do kraja i srpski narod naterali na masovno samouništenje.

U IME NARODA


I predstavnici lokalne samouprave se bave sobom, svojim sujetama i neutaživim apetitima za vlašću, pa grad u kojem, osim pijace, ništa drugo ne radi kako bi trebalo, jednostavno odumire ili se, bolje rečeno, pretvara u neku novu, modernu naseobinu koja funkcioniše a da niko ne zna kako i što je mnogo gore - zašto? Pošto su politiku ogadili svakom relativno normalnom Kraljevčaninu oni koji su iz patriotskih i duboko humanih razloga preuzeli na sebe to breme, tu neopisivu žrtvu za dobrobit naroda, pokazali su da nisu dorasli čak ni najogoljenijoj borbi za sopstvene interese, a jedini razlog što su tu gde jesu jeste činjenica da niko, kao što rekoh, ko drži do sebe i svog statusa, ne bi da se bavi nečim što se pokazalo kao jako nemoralno, prljavo i nečasno. Da li u ovoj zemlji postoji makar i jedan birač, da nije sišao s uma, koji ima iluziju da neko od tih nazovi političara brine o njemu? Sumnjam. Mada jedino bliskošću sa tim tipovima, i tipicama, kako stvari stoje, čovek može da ostvari i neku od najosnovnijih potreba. Sve drugo, talenat, lepota, ljudskost, znanje i bilo šta što se smatra ukrasom koji ljude čini onim što jesu, ovde nema nikakvog značaja. Biti član partije najviši je domet koji čovek može sebi da priušti, a ukoliko vam se posreći pa vam stranka pstane deo vladajuće koalicije, onda su svi vaši problemi rešeni. Onda se menjaju statuti, sistematizacije, školski i predškolski programi, medicinski nalazi, testovi inteligencije, sve u cilju da baš vi budete tamo gde hoćete da budete u Toplani, Direkciji, Muzeju, ili gde vam se već digne. Jedino što je potrebno jeste da hoćete.
Dakle u takvim okolnostima skupu na kojem je trebalo da se donese odluka o sudbini zaposlenih u Ibarskim novostima prisustvovalo je dvadesetak ljudi. Ostali su imali preča posla, neki valjda veruju onima koji su ovaj sastanak organizovali, neki uveliko pokušavaju da napuste brod koji tone, neke više nije briga ni za šta pod milim Bogom. Dakako, ima i onih koji se i dalje plaše, a da ni sami ne znaju čega, koji se boje svega i svačega ne bi li sačuvali bar i preostali minimum svoje dobrim delom uništene egzistencije.
To je Srbija danas, to je Kraljevo u tranziciji na početku tehnološke ere ljudske civilizacije, u vremenu kada su i Indusi dohvatili Mesec.

DO POSLEDNJE ČESTICE DOSTOJANSTVA


No, sve će to neko morati da plati jer je poigravanje ljudskim životima opasna zabava. Možda sve i nije u parama, ali u vremenu kada su samo pare bitne oduzeti ljudima i to sredstvo za dostizanje minimuma ljudskosti znači ubiti u njima i poslednju iluziju da su ljudska bića ili da su bića uopšte. Reklo bi se da o tome niko ne razmišlja, čak ni oni kojih se to najviše tiče. Ali granice uvek postoje, pa i granice ljudskog strpljenja. Mnogi su to zaboravili, a ljudi u kojima su ubili ljudskost i doveli ih u stanje bespomoćnog očaja i ne moraju uvek da odgovaraju za svoje postupke. Uostalom oni su već na samo korak od stanja u kojem im je sve svejedno. Prosto rečeno kako bi to rekao jedan moj omiljeni pisac: "Za onoga ko tone, sasvim je svejedno kakve su boje ribice" ali i oni koji za sebe misle da su postali krupne i važne ribetine u našim potrošenim, uništenim i ismejanim životima. Ako već živimo u vremenima u kojima nema nikakvih kriterijuma, u kojima se ne poštuje ni znanje, ni profesionalizam niti bilo šta drugo, onda postoji još ona poslednja čestica dostojanstva koju niko ne sme da dozvoli da mu oduzmu. Ili možda sme?