Izvor: Vesti.rs, 17.Feb.2012, 17:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ranjeni šampion je samo čovek

Kako se trguje ožiljcima? Kome i kako da ih prodam? Ma... hoću da h poklonim, samo neka idu...
Da, ovakav izranjavan ne valjam ni sebi ni drugima... Zamisli kako izgleda kad beživotno telo pada na pod posle teških udaraca. Zamisli krv iz rana na licu, podlive po telu, prelome na rukama, iskrivljene zglobove...Sve razbijeno. I takav treba da ustanem? Da ustanem da bih bio šta? Šampion? Pa, to sam već bio... i lepo je dok traje. A šta ćemo sa ovim padom? Kako ponovo biti veliki dok šavovi zatežu na svaki pokret? Ne ne... ne valja to ništa. Boriti se i poginuti slavno. Zvuči kao bajka. Ali zar to nije ideal kojem sam težio? Sada treba biti heroj! Treba imati snage...Ustati poražen, iskomadan... ponovo dići ruke u znak borbe i pobede. Ako ikada čovek može da sanja smrt, pa to je ona koju sam želeo, šta sad nije u redu?! Nisam umro? Hmm... pa dobro, idemo dalje... jednom ću već umreti... Samo, gde dalje dok nekome na dam ove ožiljke i šavove? Kome to uopšte treba?!

I koga da slažem da sam fit kad mi se rane provide? Rado bih u nove bitke ali se sa suznim očima u pobede ne ide. Dovoljan je mali podstrek da pomislim na pad i opet ću početi da se tresem. Samo da ljudi to ne primete...nema veze šta je ispod. Biti ponovo jak... zvuči mi sada kao priča za malu decu, a koliko puta sam samo ja tu priču prodavao. „Budi jak, ruke gore, stegni srce i samo guraj napred“ govorio sam drugima. Govorim i sebi ali nešto mi se čini da to nema ko da čuje. I super je dok lutam okružen svojim vernim psima. Svaki mi krije po neku ranu, tu su da me zaštite ako neki lešinar krene ka meni... Gadno je kad ostanem sam! Ja, soba... taj prokleti telefon i još prokletiji kompjuter. – Sami! I onda opet film odmotavam... i tog se pada prisećam, šavovi se opet zategnu a oči napune suzama...Dobro je, nema sada nikoga da me vidi! Jedino je nezgodno, što psi dobro znaju kako mi je, osećaju moj strah...zato me i čuvaju kad god su uz mene. Nezgodno je samo, što oni nisu svemoćni! Što me neće sprečiti u ludostima kad više ne budem mogao da izdržim. Neće ići protiv mene zbog mene... Niti će biti tu ako ovakav ikad ostarim!

Ostarim...Ha,ha...Do ranjavanja sam se tome radovao. Sada o starenjiu mislim kao o robiji...Kako da starim kad mi se i sada svaki sat čini sve duži? Kako li će samo peći ovi ožiljci u starosti ako je sada ovako?! Trebao bih da otputujem...da se izlečim...Za vreme provedeno na tronu sve sam video, i levo i desno i gde god opet da odem, sećaću se šampionskih dana i tog poraza...Pa, gde onda da putujem? Kako ovde da ostanem? Gde je izlaz? Kažu ljudi strpljenje...

Hladno je ovih dana. Noge i ruke su sve hladnije... i oko srca je hladno. Sve češće zurim u jednu tačku i u njoj zamišljam da sam opet srećan. Nasmejem se kad me pitaju šta mi je ili kad probaju da mi dodatno naude. Eh...amateri! Ništa mi više ne možete! Ništa!!! Za vas sam jači od stene! Truo sam „samo“ iznutra, ožiljci sad iznutra bole... postajem možda nadljudsko biće ...Nekakav anđeo, čovek izgleda više nisam. Nipošto anđeo čuvar, jer sve što sam probao da sačuvam, izgubio sam. Neki drugi anđeo... Onaj koji ume da voli, koji ume da bude tu i koji ume da sanja i dalje lepe snove. Anđeo sanjar!

Ma čekaj malo „Anđele“... Izgubio si, pa šta?! Rane će jednom zaceleti...ožiljci neće, ali neka ti budu opomena za sledeće borbe. Zar nećeš revanš? Gde ti je borbeni duh u koji si se kleo? Ne moraš na megdan onome ko te je takvim napravio ali moraš nastaviti dalje. Zar ćeš dozvoliti da odeš na nosilima a ne na ramenima okićen lovorikama? Možeš opet biti jak, možeš i moraš da radiš jače nego pre! Moraš i ima da hoćeš ponovo da pobeđuješ! I posle svake pobede oplakuj stari poraz... ne zanima me, ali idi dalje! Da, izvesno je da revanš nećeš dočekati. Ali dokle god postoji mogućnost da ostariš, trudi se da pre nego što odeš, ostariš kao borac i šampion! Takvog te ja pamtim. Ne troši uzalud to lavlje srce na poraz koji ne možeš da vratiš...