Autor: Ivan, 13.Avg.2008, 22:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

NOVINARI KAO ROB(LJ)E

DEVET MESECI POSLE PRIVATIZACIJE ,,IBARSKIH NOVOSTI”
Novinari kao rob(lj)e

Nije trebalo da prođe mnogo vremena, tek pet-šest meseci, da bi se pokazalo kako je privatizacija lokalnih medija nešto najgore što je u ovoj državi urađeno od petooktobarskih promena. Nešto slično mogao je da uradi samo neko ko iz dna duše mrzi informisanje i ko je imao za cilj da sve, ili bar jedan deo, medija kazni na najgori mogući način, a zaposlene u njima osudi na gladovanje i poniženje. Sa druge strane, ništa bolji niti manje krivi nisu ni oni koji su iz ko zna kakvih pobuda i bez ikakvog iskustva u ovoj oblasti ,,suvim zlatom" platili informativne kuće. Već posle nekoliko meseci, gotovo po pravilu, situacija bi postajala nepodnošljiva, a najveće žrtve takvog, očigledno smišljenog nedobronamernog poduhvata, postajali bi zaposleni, i to puki izvršioci od kojih se, očigledno, očekivalo da medije uzdignu iz tranzicionog blata, a gazdama donesu očekivanu dobit.
Ovakva kakva jeste, država mora da preispita ishitrene privatizacije i, tamo gde postoje svi uslovi za pozitivno poslovanje, poništi privatizacione ugovore i ispravi načinjene greške. Naravno, i lokalna samouprava mora da podnese svoj deo odgovornosti za ono što je učinjeno, ili nije a trebalo je, sa ,,Ibarskim novostima”, a što se u najmanju ruku pokazalo nerazumnim i potpuno promašenim potezom prema jednoj kući od izuzetnog značaja.

I POSLE DEVET MESECI - NEDONOŠČE
Posle samo devet meseci jasno je da većinski vlasnik AD ,,Ibarske novosti", ma ko to bio, nije imao, niti ima, bilo kakvu koncepciju o tome šta bi ova firma trebalo da radi i u kom pravcu da se pokrene u skladu sa novim političkim i svim ostalim okolnostima. Oni kojima je, valjda, bilo u opisu posla da misle o tome, to nisu činili, a radi se o ljudima koji su se dokazali u prethodnom periodu i koje je većinski vlasnik sam odabrao za svoje najbliže saradnike. I pored svega, jasno se da videti, samokritike nema, a radnici su optuženi za kompletnu situaciju, čak i za to što u dovoljnoj meri nisu pristali da budu cinkaroši u cilju materijalnog i, verovatno, moralnog oporavka firme. Uostalom, Srbe nije nešto naročito potrebno pozivati na cinkarenje, pa je tim više ova konstatacija potpuno besmislena.
Dakle, kupac je, kako tvrdi, pružio materijalnu pomoć, a izvršioci se okrivljuju da nemaju ideje, da se ne zalažu na poslu, da obavljaju privatne poslove u radno vreme, da su nedisciplinovani, da ih je previše, da su pravi balast za dalje poslovanje. Traži se taktika da što više njih napusti posao, a posle će sve biti mnogo bolje jer ima i onih koji bi čak i plaćali samo da ostanu na rukovodećim, ali i nekim drugim, mestima u ovoj firmi.
Do juče korektni novinari, profesionalci, porodični ljudi, neki čak i pred penzijom, postali su novinarski ološ, ljudski šljam, zabušanti, lendovi, prevaranti... koje bi izgladnjivanjem trebalo ukloniti iz firme i sa lica zemlje.

SLUŽBENA LICA NA PRAGU GLADI
Sve se to dešava u trenutku kada novinari dobijaju zvanični status službenih lica, kada se razmišlja o beneficiranom radnom stažu i dok se vodi pravi medijski rat za zaštitu profesije i novinara koji se ovde dovode u status državnih neprijatelja i modernog roblja.
Logično je da bi probleme društva u tranziciji svi morali podjednako da podnosimo, ali ne i tamo gde za to nema nikakve potrebe i gde je to posledica nečije nesposobnosti ili loših namera. Taj ko je želeo da se obogati prodajom ili preprodajom IN očigledno je pogrešio. Ovakva kakva je, ova kuća može dobrim delom sama da se izdržava, uz dobru organizaciju posla, ali ne sa balastom kupaca, nakupaca, agencija koje samo gledaju svoj profit, potkupljivih saradnika i ko zna čega još. Čak i ovakva, kuća može da bude primer zdravih poslovnih i profesionalnih odnosa, baš zbog svega kroz šta je do sada prolazila i što se oblikovala po volji drugih ljudi koji su, po pravilu, bili na vlasti.
Iz dopisa koji je potpisao član Upravnog odbora gospodin Ostoja Tegeltija očigledno je koliko je situacija oko IN banalizovana i do koje mere ide nepoznavanje većinskog kupca poslovanja ovakve kuće. Zato sindikat i postoji, da u skladu sa zakonom zaštiti prava radnika na rad i život, a ne da većinskom vlasniku dojavljuje pikanterije iz privatnog života zaposlenih.
Dakle, na osnovu svega rečenog, a u očekivanju da se država i lokalna samouprava zainteresuju za naš problem, i pozitivno ga reše, tražimo da se prvo ispoštuje Ugovor i sve što iz njega proističe, a potom da se sporni Ugovor raskine, pošto je očigledno da sa iznesenom koncepcijom većinskog kupca ova firma nema nikakvu perspektivu. Odbijamo da potpisujemo bilo kakve anekse sa većinskim vlasnikom koji nije pokazao dobre namere, niti bilo kakvo angažovanje na uspostavljanju rada u ovoj kući u novim okolnostima. Tražimo da Agencija za privatizaciju snosi svoj deo odgovornosti i u skladu sa tim pomogne da se ovaj slučaj pozitivno reši. U suprotnom, preduzećemo sve raspoložive, Zakonom predviđene aktivnosti, da sačuvamo kuću, radna mesta i gole živote, koje država preko svojih plaćenika pokušava da nam ugrozi.

NEISPLAĆENE ZARADE PA SVE OSTALO
Uostalom, više je nego očigledno da se većinski kupac našao u situaciji iz koje nije u stanju sam da nađe izlaz, niti da prizna poslovni promašaj, pa bi mu i zbog toga trebalo pomoći, na obostrano zadovoljstvo. Na osnovu tona kojim se preti zaposlenima, očigledno je da je većinskom vlasniku, ma ko to bio, neko podvalio i naterao ga da pozamašnom svotom plati stotinak lendova koje sada pokušava da najuri i ostane sam sa svojom poslušnom svitom u svom skupo plaćenom kraljevstvu. A osnovna logika kaže da neko ko je spreman da 70 miliona dinara uloži u nešto mora da zna šta kupuje i kakva je perspektiva toga i u najgorim okolnostima. Ovde to nije slučaj, pa se stiče utisak kako su i većinskog vlasnika izigrale država i lokalna samouprava, što, uostalom, i sam ističe već u prvoj rečenici svog dopisa.
I na kraju, a u skladu sa okolnostima u kojima se sve ovo dešava i gde se, pre svega, insistira na zaštiti novinara, tražimo hitnu isplatu neisplaćenih zarada, kako bismo uopšte mogli da razmišljamo šta dalje, budući da je većina zaposlenih u ,,Ibarskim” bez svoje krivice bukvalno dovedena na ivicu egzistencije i gladuje u Evropi, ili pored nje, na početku trećeg milenijuma.