Izvor: ivamarinkovic.com, 17.Apr.2013, 11:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

(NE)Humanost na delu

Nerado pišem na ovu temu, međutim, dešavanja u mom i životu moje porodice u prethodna dva meseca navela su me da ipak promislim svoje stavove i progovorim javno o temi o kojoj se ćuti. Upozoravam vas na samom početku - ovaj tekst nije nešto što će vam ulepšati dan ili vas nasmejati, ali vas iskreno molim da izdvojite par minuta svog vremena i saznate nešto više iz prve ruke o stanju zdravstvenog sistema Republike Srbije u XXI veku.
Nedavno sam pisala o maloj Tijani, sada već svima dobro poznatoj. Ovi redovi takođe se odnose na one nemoćnije od nas, a s obzirom na to da se radi o nekome meni izuzetno bliskom, nije mi lako da "neostrašćeno" napišem ovo. Unapred se izvinjavam za sve naznake pristrasnosti, ali verujem da ćete me razumeti kada sa čitanjem završite.
Naime, pre dva i po meseca, moja baka je doživela težak moždani udar. Da ne bih pisala stručnim lekarskim jezikom, koji smo moja porodica i ja bili primorani da naučimo za vreme ovog teškog perioda, reći ću da joj je cela desna strana tela ostala nepokretna i da je apsolutno izgubila mogućnost glasovne reprodukcije, odnosno govora. Na sreću (ili žalost, zaključićete sami), baka je ostala u potpunosti svesna svega oko sebe, pa je sa njom moguće sporazumevati se bar uz jednostavna "da/ne" pitanja. Takođe veliko olakšanje predstavlja i njena mirna narav i spremnost na saradnju.
Te ružne noći kada se to desilo, imali smo poteškoća da dobijemo Hitnu Pomoć, pozivajući novi broj 194. "Kada je hitno, dodajte 1!" se u tom trenutku nije pokazalo tačnim, jer smo istu dobili tek iz trećeg pokušaja pozivom na regularni stari broj - 94. Baka je prevezena u bolnicu Sveti Sava, gde je provela nešto manje od 10 dana. Kada nam je (jednom od prilika kada smo uspeli da dođemo do njene lekarke) rečeno kada će biti prebačena u banju na rehabilitaciju, svi smo se potajno plašili za njeno zdravlje. S obzirom na to da i vrapci na grani znaju za rizične cikluse (3. - 7. - 14. - 21. dan), nije nam bilo jasno zašto baku tako brzo šalju sa intenzivne nege. Međutim, verovali smo u procenu lekara, pa je tako ona nakon 9 dana sanitetom transportovana u Selters banju u Mladenovcu. U tom trenutku počinje patnja.
Kako biste razumeli poziciju iz koje pišem, želela bih da naglasim da baka u našoj porodici nikada nije tretirana kao stvar. To je osoba koja je spremala najbolji pilav na svetu, borila se sa mnom i mojim nestašlucima kroz celo detinjstvo, neznatno i nespretno favorizovala moju stariju sestru, nasmejano prihvatala šale na taj račun, plakala na svaku moju i sestrinu dobijenu desetku na fakultetu, sedela na čelu stola na svakom našem slavlju i bila izuzetno voljena i negovana od strane svih nas.
Zato ćete me shvatiti kada vam kažem da mi je 2 meseca, koliko je trajalo posećivanje bake u Seltersu meni stajala knedla u grlu, dok sam je "osvežavala" vlažnim maramicama i šalila se na njen račun, zasmejavajući je. Možda bi odmah trebalo spomenuti da je to "osvežavanje" zapravo bilo dragoceno, s obzirom na to da baka za 2 meseca boravka u banji nije ni jednom okupana. Iako ćete sada svi reći "Nemoguće!" poštedeću vas truda i reći ću vam - da, moguće je! Samim tim, pretpostavljam da nema poente spominjati da smo joj i nokte takođe sekli mi.
Sam stacionar za nepokretne bolesnike u kom je ona ležala vešto je sakriven iza fensi zgradice sa bazenom u kojoj se odmaraju pokretni bolesnici. Ova stara, reklo bi se socijalistička građevina, pri samom pogledu na nju budi tugu. Ne želim da dočaravam i detaljnije opisujem aromu koja vas zapahne kada prvi put uđete u zgradu. Bakina soba bila je na prvom spratu. S obzirom na to da slika govori više od hiljadu reči, priložiću nekoliko kako biste mi lakše poverovali u ovu priču.
Ono što nisam slikala, a što sam pripisivala "žurbi" ili nekim drugim razlozima, jesu fleke od krvi na čaršafima koje su nas zaticale i nakon nedelju ili dve dana. O nepresvlačenju ne želim ni da govorim. Jednom ili dva puta se desilo da smo je zatekli u drugačijoj pidžami, a svaki drugi put smo je presvlačili sami. U tim trenucima sam se pitala - čime se za to vreme bavi osoblje kojima je to zapravo osnovno zaduženje u banji. Ali o tom - potom.
Prilikom prve posete, došli smo do strašnog saznanja da se baki otvorila rana na nozi, koja do trenutka našeg dolaska nije ni tretirana ni previjana, jer mi nismo obezbedili preparate (za koje nam nije ni rečeno, iako je po kasnijim saznanjima, baka i iz bolnice otpuštena sa dekubitusom koji nije bio spomenut u otpusnoj listi). Kada su preparati obezbeđeni, a nakon nekog vremena saznali smo da se rana tretira Flogocidom i to 2-3 puta nedeljno. S obzirom na to da je baka uz sve to i težak dijabetičar, zarastanje otvorene rane za nju je izuzetno težak (neki bi rekli i nemoguć) proces, pa je neophodno tretirati je minimum 2 puta dnevno, sa sve menjanjem zavoja. To se nije desilo.
Ono što je donekle urodilo plodom jeste fizioterapija, i što se toga tiče, ne mogu napisati ništa loše. Informacije kojima raspolažemo, govore da se osoblje prema pacijentima ophodi pristojno, a s obzirom na to da baka danas može (nesigurno) koristiti desnu nogu - mogu ih samo pohvaliti.
Međutim, razgovori sa logopedom koji su imali za cilj da unaprede bakinu sposobnost govora predstavljali su zapisivanje nasumičnih reči u svesku, koje ona treba da izgovori, a kasnije su se sveli na to da joj gospođa sa kojom je delila sobu čita napisane reči i pomaže joj da ih izgovori.
Nakon mesec i po dana njenog boravka u banji započete su peripetije sa produženjem od još dve nedelje, a za koje je dobila preporuku od fizioterapeuta. Međutim, s obzirom na to da je politika banje takva da se zahtev šalje u Fond za PIO u petak i da se odobrenje može očekivati tek u ponedeljak - suptilno smo upitani, da li bismo bili raspoloženi da, ukoliko se u ponedeljak ne sazna ishod, uplatimo 4000 RSD kako bi baka ostala još jedan dan, dok se ne dobiju validne informacije iz PIO fonda.
Međutim, s obzirom na dijagnozu, zahtev je naravno odobren i ona je dobila produženje od 14 dana, koji su danas istekli. Kako baka ima pravo na prevoz sanitetom do ustanove u kojoj će nastaviti rehabilitaciju, obratili smo se lekaru u vezi sa obezbeđivanjem vozila, kada nam je saopšteno da se prevoz plaća 8000 RSD. Iako smo bili zatečeni cifrom, unapred smo bili pripremljeni na to da je moguće da nam zatraže tako nešto, dostavili smo potrebnu dokumentaciju i naravno (kako to inače u Srbiji biva) zamolili kuminu sestru od tatine tetke (*karikiram), koja je zaposlena u banji, da razgovara sa doktorom i reši tu situaciju, kako ne bismo uplitali više instance.
Takođe bih spomenula da je gore pomenuta kumina sestra od tatine tetke bio jedini izvor informacija vezan za baku, s obzirom na to da je lekar u ovoj ustanovi figura do koje se može doći samo u prepodnevnim časovima kada poseta nije dozvoljena (osim uz specijalnu akreditaciju), a telefonskim putem odbija da daje informacije. Osoblje takođe nije bilo raspoloženo da odgovara na pitanja, pa čak ni na ona koja su se ticala vrednosti šećera u krvi koji je meren na naše oči. Čak smo bili u prilici da načujemo šaputanje sestara ispred sobe koje se svodilo na - nemoj sada da komentarišeš tu je poseta.
Rečeno nam je da dođemo u pola 8, kako bismo spakovali njene stvari i sačekali sanitet koji će je prevesti, a koji stiže u 8 sati. Da ne bismo bile u stisci sa vremenom, moja majka i ja bile smo u banji pre 7h. Baku smo presvukli i spremili za transport i pre pola 8 i ona je spremno i radosno čekala da prozovu njeno ime kako bi krenula. Došla su i otišla 4 vozila saniteta i 2 pacijentkinje je odvezeno iz bolnice, dok smo mi čekali. Kada je otkucalo 11h, obratili smo se doktoru koji nam je saopštio da je vozilo na putu i da budemo strpljivi.
Međutim, nakon svega, razumećete našem strpljenju je došao kraj i rešile smo da baku prevezemo same. Otpusnu listu smo jedva dobili od dežurne sestre, a doktor nam je rekao da je neozbiljno sa naše strane otkazivati sanitetsko vozilo koje "samo što nije krenulo iz bolnice Sveti Sava". Isto ono koje je 15 minuta pre toga bilo na putu za Selters. Jedan od retkih momaka (ukoliko uspem da mu saznam ime, dodaću ga svakako) koji se sa ovakvim pacijentima ophodi sa neverovatnim strpljenjem i osmehom, pomogao nam je da baku smestimo u kola.
Nakon nešto više od dva sata, baka je bila okupana, očešljana, tretirana i previjena, smeštena u krevet na anti-dekubitni dušek, u čistu posteljinu i obučena u čistu pidžamu, sa osmehom na licu. Naša misija olakšavanja života našoj najdražoj baki ovde tek počinje, a uložen trud je zanemarljiv u poređenju na ishod koji ovim rezultira.
Ono što se pitam jeste da li je zaista toliko teško biti human, da li je zdravstvo u Srbiji u takvoj dubiozi da se ni onim najnemoćnijim, a najzaslužnijim ne može obezbediti odgovarajući oporavak ili bar olakšati ono malo dana, meseci ili u najboljem slučaju godina koji su im preostali za život?
Nadam se da će ova poruka stići na što više adresa i nadam se da će se o ovoj temi progovoriti. Svesna sam da, kada se nađete u takvoj situaciji, jedino o čemu možete da razmišljate jeste oporavak vaših najdražih, ali odvojite par minuta vremena i razmislite i o ostalima. Kažite kakva su vaša iskustva i pomozite nekome u vašoj okolini.
Hvala vam na vremenu i na pažnji.
I.M.

Nastavak na ivamarinkovic.com...