Autor: Ivan, 29.Avg.2008, 00:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kultura i kulturnjaci u palanačkoj tranziciji

Nova vlast postavlja nove ljude. To je jedino pravilo koje ovde nije prekršeno od, kako je poznato, dolaska komunista na vlast. To je apsolut sa kojim smo živeli i živećemo još. Neka bude. Uskoro ćemo imati još jednu priliku da vidimo galeriju novih likova koji će se uvaliti u direktorske fotelje ne bi liu skladu sa novim programima i voljom građana poveli ovaj grad u bolje i kulturnije sutra. Stari odlaze kao da ih nije ni bilo, kao da nikakav doprinos opštenarodnom napretku nisu dali, kao ljudi kojih nije ni bilo i kojih se niko, nikada i ni zbog čega neće sećati, čak i pod uslovom da su dobro radili svoj posao, što je teško i zamisliti. Ako su uspeli nešto sebi da priušte u vidu stančića, autića, poslića, nešto gotovinice, putovanja i sličnih blagodeti nosilaca vlasti,onda je sve to i imalo nekakvog smisla. Ukoliko nisu- ko im je kriv? No, kako biva, sve se to događa u institucijama koje, sam Bog zna zašto, nose predznak kulturne, kao da su sve ostale nekulturne. Pa, kako se smenjuju vlasti, tako se menja i naš odnos prema kulturi, umetnosti, muzici i ostalim duhovnim i manuelnim delatnostima j se pod kulturu mogu podvesti. A novi ljuid nameću nove vrednosti i nove odnose prema umetnicima, sasvim u skladu sa kvocijentom svoje inteligencije, usvojenim znanjem i, naravno, ideologijom koja ih je dovela tu gde jesu.
Kada to, konačno shvatimo, onda nam postane jasno da smso kulturom sveovo vreme smatrali ono što su nam vladajuće političke garniture preko svojih izaslanika nametale. Tako su nam odabirali neophodnu lektiru, prevodili podobne, nametali ono što je samo njima bilo u interesu, a zabranjivali ono što bi nas na bilo koji način moglo potaknuti da sve to shvatimo i tome se usprotivimo. Postajali smo kulturni zamorčići u kavezu, obogaljene kreature lišene mogućnosti da se vode iz sopstvene glave i upravljaju svojim estetskim potrebama. A oni koji su o svemu odlučivali bili su, pre svega, dosledni vojnici svojih ideoloških centrala. Tako smo imali kulturu koja je bila sve drugo samo ne to što je trebalo da bude. I tako smo došli dovde da kultura au provinciji više bude shvaćana u smislu promene oluka na seoskim školama, a mnogo manje, ili nikako, kao kreativni čin koji za cilj ima oplemenjivanje ljudskog duha.
I sada u svetlu novih kadrovskih promena vreme je da se opametimo, da pokažemo da smo zreli za sasvim drugačiji odnos prema kulturi, da svoja dela ne dajemo u ruke onima koji postoje da bi sprečili objavljivanje svega što nije u skladu sa njihovim mišljenjem.
Jer kultura nije eho trenutnog političkog zanosa. Ili je trajna vrednost jednog naroda u koji je utkan stvaralački čin najboljih u tom narodu, ili je tek trenutna manifestacija podaničke svestsi plaćenih samozvanih kulturnih poslenika, a takvih je ovde oduvek bilo u izobilju.
Preuzeti brigu o sopstvenom delu sa verom u sebe, prvi je uslov da dobijemo dela koja će biti autentična i u pravom smislu umetnička.
Kultura je postala karikatura, a stvaraoci kulturnih i umetničkih dela vredni u meri u kojoj to njihovi mentori odluče. Setimo se samo koliko ih je prestalo da svetli istog momenta kada se utulila svećaonih koji su ih izmislili. I tako će biti. Zajedno sa svojim gazdama i udvorički umetnici odlaze na smetlište istorije ostavljajući svoj sluzavi trag koji srećom ne traje dugo, ali čije su posledice trajne.
I niko da shvati da je umetnost svevremena ljudska manifestacija koja mora da nadživi ljude i epohe, a ne pisanje oda i pravljenje skulptura ideoloških zanesenjaka koji su se, sticajem okolnosti, dokopali vlasti.
Nova kulturna elita pokušava da nam nametne nove lektire, nove predstave, drugačije izložbe, pokušaće da nam stvori nove pesnike koji će nam opevati novo vreme, pokušaće da uvde nove nagrade, nove manifestacije i , naravno, nove akademike koji će nas svojim ličnim primerom povesti čak i u samu srž kiča zarad zajedničkog dobra, zarad opstanka nacije i države. I jednoga dana zaključićemo setno da smo savim lepo mogli da proživimo ne čitajući baš ništa od onoga što nam je nuđeno, ne konzumirajući ništa od onoga što su nam uvijali u omote nacionalne kulture. Ili mi nismo uspeli sve to da shvatimo i postanemo dovoljno oplemenjeni ili je dobar deo svega onoga što smo doživljavali kao kulturu bilo bezvredno. Nismo znali da poštujemo prave kulturne vrednosti kojima, u principu, nije ni bilo dozvoljeno da se preterano eksponiraju kako ne bi kvarili ustanovljena pravila. Narod koji je došao dovde, na žalost, ne može se podičiti moćnom kulturom, ali zato onih koji rade protiv kulture ima na svakoma koraku. A i to je, opet, plodno tle za pravu kulturu u zemlji gde se, kako narod kaže nikada ne zna zašto je i nešto što je loše - zapravo dobro.